Igmanski marš, osamdeset godina kasnije

Istorija Narodnooslobodilačke borbe na teritoriji bivše Jugoslavije puna je pripovesti epskih razmera, od kojih su mnoge nakon rata poprimile gotovo mitološke dimenzije.

Jedna od takvih epizoda je i Igmanski marš.

U noći između 27. i 28. januara 1942. godine, Prva proleterska brigada prešla je planinu Igman po dubokom snegu i velikoj hladnoći, kako bi zaobišla Sarajevo pod upravom okupatora i stigla do Foče koju su tada držali partizani.

Sećanje na ovaj događaj živo je i danas. Poslednje januarske subote 2022. godine, na Velikom polju na Igmanu obeleženo je osamdeset godina od Igmanskog marša.

Za generacije koje su odrastale neposredno nakon rata, Igmanski marš predstavlja jedan od najsvetlijih primera nadljudskog požrtvovanja narodnooslobodilačke vojske.

Priče o Igmanskom maršu iz tih vremena prepune su preuveličavanja, toliko da se neke graniče sa neverovatnim. Ipak, ne može se osporiti da je brigada tokom noći i narednog dana prešla pedesetak kilometara u veoma teškim uslovima, uz značajan broj učesnika koji su marš završili sa teškim promrzlinama. (Planina Igman inače je poznata po izuzetno niskim zimskim temperaturama: 1963. godine izmereno je -42,5 stepeni Celzijusa, što je najniža zabeležena temperatura na Balkanu ikada.)

I pored gubitaka, neosporna je činjenica da je Igmanski marš bio jedan retko smeo i u suštini uspešan poduhvat, s razlogom upamćen do današnjih dana.

U posleratnim decenijama, putem kojim je Prva proleterska brigada pregazila Igman održavan je memorijalni planinarski pohod. Sa raspadom Jugoslavije ova tradicija se ugasila, a ratne devedesete zatrle su i samu stazu, čiji delovi do danas nisu očišćeni od nagaznih mina...

Ali i posle svega, antifašisti iz regiona još uvek obeležavaju godišnjicu Igmanskog marša, polaganjem venaca na nekoliko spomenika na planini posvećenih ovom događaju (koji su, zanimljivo, uspeli da prežive poslednje ratno ludilo) i simboličnom šetnjom asfaltnim putem do Velikog polja na kom se nalazi glavno spomen obeležje.

Osamdeset godina kasnije, Igman više nema onaj prizvuk kao u "zlatno doba" bratstva i jedinstva.

Za naraštaje rođene nakon tog doba, a pogotovo za one koji nisu ni živeli u državi koja se (ovako ili onako) zvala Jugoslavija, Igmanski marš je samo fusnota, crtica bez prevelikog značaja u istorijskom a pogotovo emotivnom smislu.

Stiče se utisak da je čak i među onima koji se okupljaju na obeležavanju ovih jubileja većina tu više zbog vašarske atmosfere, kozaračkog kola i besplatnog pasulja iz vojničkog kazana nego zbog sećanja i poruke. Pa ipak, najjači je utisak da je jedna manifestacija ovog tipa u ovakvom obimu danas jedino moguća u multikulturalnoj Bosni (čak i posle svih etničkih razmirica čiji tragovi su još uvek vidljivi u svim sferama života u ovoj državi), u kojoj su antifašistički skupovi još uvek nešto više od intimnih okupljanja marginalnih udruženja (po pravilu praćenih kontramitinzima - sve brojnijih - anti-antifašista i javnim negodovanjem koje nekad dolazi i iz najviših vrhova vlasti).

Ali, pravi duh zimom okovanog Igmana ne može se osetiti na priredbama i šetnjama očišćenim putem. Na sreću, iako je autentična staza marša van upotrebe, ova planina ima još dovoljno staza kojima planinari mogu proći i doživeti makar delić onoga kroz šta je prošla Prva proleterska brigada u januaru 1942. godine.

Na osamdesetogodišnjicu Igmanskog marša možda nije pucalo drvo od hladnoće (u poređenju sa minus trideset i kusur, minus sedam je pravo proleće), ali pola metra snega stvara bar nekakvu sliku o iskušenjima igmanskih partizana.

Pešačiti petnaest kilometara po dubokom snegu nije lako ni u savremenoj planinarskoj obući i opremi, a kako je morao izgledati trostruko duži put u smrznutim opancima, sa svim mogućim zastojima i prinudnim pauzama, mnogi od nas ne bi mogli ni da zamisle...

Osamdeset godina kasnije, Igmanski marš kao pojam deluje legendarnije nego ikad, ali na sasvim drugačiji način - kao ep o dalekim bitkama za koje istorija više nije sigurna da li su se zaista i dogodile. 

A u vremenu kad je istorija podložna svakodnevnim izmenama i prekrajanjima, obaveza svih nas je da prošlost pamtimo, sviđala nam se ili ne.

Veliko polje, pred razlaz; obeležavanju osamdesetogodišnjice
Igmanskog marša prisutvovalo je više hiljada ljudi, ali nisam baš
imao želju da se guram u masi...

Delić vašarske atmosfere: tezga do tezge sa čajevima, sirevima,
suvim mesom, pletenim čarapama, jugoslovenskim zastavama,
šapkama sa petokrakom, majicama sa Titovim likom...

Spomenik na Velikom polju

Mnogo je načina na koje se može održavati uspomena na slavne trenutke. Manifestacije i priredbe samo su jedan od njih, najkonvencionalniji i najpristupačniji većini.

Tradicionalne planinarske akcije posvećene značajnim istorijskim događajima nisu ni novost ni kuriozitet, a jedan takav memorijal definitivno zaslužuje i Igmanski marš. A dok put igmanskih partizana ne bude ponovo prohodan (ako se to ikad i dogodi), snalazićemo se na sporednim stazama.

U počast učesnicima Igmanskom marša, jer lekcije iz istorije treba stalno ponavljati, da se sama istorija ne bi ponavljala...