Homoljska vrela

Leto dvehiljadedvadeseto mnogima je obeležila nemogućnost putovanja na omiljene primorske destinacije, zbog čega je veliki broj srpskih turista naprasno otkrio prirodne lepote rodne grude.

Među najpopularnijim prirodnim lokalitetima ove sezone vrte se uglavnom isti prizori, kao po pravilu fotogenični, brzi za obilazak i lako deljivi na društvenim mrežama, ali i lako dostupni sa asfaltnog puta, po mogućstvu u neposrednoj blizini ugostiteljskih objekata.

Sve ovo važi i za neka od mnogobrojnih vrela u Homoljskim planinama, od kojih se za Krupajsko može reći da ove godine predstavlja prirodnu atrakciju broj jedan u Srbiji. Proverili smo zašto.

Spomenik prirode Krupajsko vrelo nalazi se otprilike na pola puta između Despotovca i Žagubice, u blizini sela Krupaja po kom i nosi ime. Uz obližnje vrelo Mlave, predstavlja jedno od najjačih kraških vrela kod nas (mada se istini za volju Srbija i ne može pohvaliti ogromnim brojem jakih kraških vrela).

Okruženo gustom šumom, Krupajsko vrelo na fotografijama deluje zavučeno duboko u netaknutu prirodu.

U stvarnosti, skoro do samog vrela vodi asfaltni put, tako da se do ivice vode stiže za manje od pet minuta pešačenja, a otprilike isto toliko vremena je dovoljno i da se vrelo sagleda (i fotografiše za društvene mreže) iz svih dostupnih uglova.

Stiče se utisak da se posetioci mnogo duže zadržavaju u kafani kraj vrela, sređujući utiske preko krupajske pastrmke na žaru...

Međutim, ma koliko bilo prijemčivo oku, najzanimljivije stvari kod Krupajskog vrela ostaju nevidljive i malo kome dostupne.

Legende koje se prepričavaju u ovim krajevima kažu da Krupajsko vrelo krije prolaz do utrobe Homoljskih planina u kojoj vodeni duh čuva ogromno blago, a ispod naizgled mirne površine tirkizno plave vode zaista se nalazi ulaz u čitav splet podvodnih pećina i kanala.

Beogradski ronioci istražili su pre nekoliko godina Krupajsko vrelo do dubine od 123 metra (što predstavlja nacionalni rekord u dubini zarona), i na toj dubini otkrili jednu delimično potopljenu pećinu - i u njoj prokopane tunele do površine zemlje, pa čak i jedne stare merdevine, očigledno zaostale od nekih davnih tragača za blagom!

Ipak, čini se da prosečnom posetiocu Krupajskog vrela sve dublje od same površine i nije toliko zanimljivo niti bitno...

Ne toliko daleko od Krupajskog, na samom obodu Žagubice nalazi se vrelo Mlave, poznato i kao Žagubičko vrelo.

Nešto manjeg prečnika od Krupajskog, nešto manje nestvarne plave boje, ali mnogo pristupačnije (parking se nalazi bukvalno na nekoliko metara od vode, jezerce se može obići sa svih strana - a i kafana je mnogo većeg kapaciteta), pa je prosto neverovatno da je u poređenju sa Krupajskim vrelom gotovo nepoznato širokim narodnim masama.

Izvorište reke Mlave takođe krije sistem podvodnih pećina, koji je zbog jakih struja istražen samo do dubine od 72 metra, mada se pretpostavlja da je mnogo dublji.

Samo jezerce, formirano u kraškoj vrtači, duboko je preko trideset metara, a voda tokom cele godine ima temperaturu oko desetak stepeni.

Ali, i pored pristupačnosti i prirodne izuzetnosti, deluje kao da vrelo Mlave ni lokalcima ni turistima nije preterano interesantno.

Dok se oko Krupajskog vrela turisti bukvalno guraju, vrelo Mlave i dalje teče opušteno, a gosti kafane kao da ni ne obraćaju pažnju na reku čiji prvi metri protiču tik pored prvih stolova na terasi...

Pa ipak, utisak koji ostavlja vrelo Mlave subjektivno može biti jači od onog koji ostavlja Krupajsko vrelo. Možda baš zbog toga što nije toliko izvikano i eksploatisano od strane kojekakvih influensera...

A kad se priča o homoljskim vrelima, ne bi trebalo preskočiti i hidrokompleks Lisine u podnožju Beljanice, koja obuhvata maltene čitav tok rečice Vrelo, desne pritoke Resave.

Mada, krajem leta ovo Vrelo i nije neki spektakularan prizor, i da bi se ovo prirodno dobro doživelo u punom sjaju Lisine treba posetiti početkom proleća, kada hladna penušava voda prosto kulja iz kamena...

Krupajsko vrelo, vrelo Mlave i Lisine nisu bez razloga proglašeni za spomenike prirode.

Ali, da je situacija sa putovanjima ove godine drugačija, pitanje je da li bi ijedno od ovih mesta bilo toliko posećeno, ili bi turisti opet radije uživali na mediteranskim plažama ili u bliskoistočnim all-inclusive hotelima...

Da li je ovoliko interesovanje za prirodne lepote Srbije samo prolazna moda ili najava budućih turističkih trendova, videćemo kad se opet otvore granice...


A da li homoljska vrela zaista vredi videti?

U prolazu, kao dopuna nekom sadržajnijem planinarskom izletu, apsolutno da!

Ali, zapucati u homoljske gudure isključivo radi ovih nekoliko rupa ispunjenih vodom (ma koliko fotogeničnih), može biti malo antiklimaktično, da ne kažem potpuno besmisleno...

Pored toliko prelepih mesta koja istočna Srbija ima da ponudi namernicima, doći u ove krajeve samo zbog jednog ili dva selfija je suludo.

Posvetiti vreme Homoljskim planinama, i natenane upoznavati njihove skrivene lepote, sasvim je druga priča.

Iskustvo ispred instant doživljaja, uvek.