Dunavske čarolije, jače i od korone

Iako pandemija koronavirusa još uvek traje, deluje da se situacija smiruje taman toliko da život počne makar malo da se vraća u normalne tokove.

A dok širom Srbije planinarske akcije tek stidljivo počinju da se održavaju, Dunavske čarolije potvrđuju ne samo da su najsveobuhvatnija outdoor manifestacija u Vojvodini, već i da su praktično neuništive!

Ovogodišnje Dunavske čarolije izvedene su nešto skromnije nego prethodnih godina, ali zato organizacija PK Železničar iz Inđije kao da nikad nije bila bolja.

Da se ne lažemo, Čarolije možda nikad nisu bile realizovane bez greške, ali generalni stav jednog dela domaćih planinara da se radi o vašaru skrpljenom uz pomoć štapa i kanapa naprosto nije fer.

Propusti se mogu dogoditi svakome, ali konstantno nabijati nekome na nos par realno sitnih kikseva iz prošlosti uopšte nije na mestu, pogotovo ako znamo da iza Dunavskih čarolija ne stoji mašinerija od nekoliko desetina ili stotina ljudi (kao u nekim klubovima koji su takođe umeli da nas počaste traljavo odrađenim kolima, da sad ne imenujem nikoga), već šačica volontera na čelu sa jednim velikim entuzijastom.

Dakle, pravda za Čarolije i pravda za Vladu Banića!

Sa drugovima Medom i Zekom.
Drug Meda je ovaj levo sa kačketom, drug Zeka nema kačket
jer je upravo došao iz onog vica "Zeko, gde ti je kapa?"

Sad kad smo to raščistili (a ja kao neko ko je svojevremeno žestoko kritikovao organizaciju Čarolija valjda sad imam pravo i da ih branim), da pređemo na objektivnu ocenu ovogodišnjeg izdanja, dvadeset prvog po redu.

Jedna od karakteristika Dunavskih čarolija koju mnogi vole da kritikuju su i staze koje se iz godine u godinu menjaju i dorađuju, sa jedinom konstantom u planinarskom domu Kozarica kod Čortanovaca. 

Bilo je tu raznih eksperimenata sa dužinama i formatima, ali čini se da je ove godine konačno pronađena jedna kombinacija koja funkcioniše na svim nivoima - i lepa i teška staza, dovoljno dugačka da može da se nazove pravim maratonom ali ne i više od toga, sa tek toliko asfaltnih deonica koliko je baš neophodno.

Ko kaže da na Dunavskim čarolijama nema zastave?

Pogled na Dunav...

Velika staza, respektabilne dužine oko 43 kilometra sa nezanemarljivih 850 metara ukupnog uspona, ove godine je spojila Kozaricu sa živopisnim Karlovačkim vinogradima, manastirima Velikom Remetom i Krušedolom, selom Čortanovci, Čortanovačkom šumom i neizbežnom obalom Dunava. 

Osim u tabananju, učesnici trke su mogli da uživaju i u lepim, a ne toliko posećenim predelima istočne Fruške gore, a poseban plus ide na to što se samo mali deo ovih staza preklapa sa nekim drugim fruškogorskim trkama, što je celoj trci dalo neku posebnu svežinu.

...i pogled na Frušku goru

Karlovački vinogradi - fruškogorska Toskana

Ona prava svežina bila je jedino što je falilo: sunce je peklo kako ume samo poslednjeg avgustovskog vikenda, tako da je čak i vetar bio nekako kilav i trom...

Naravno, bilo je onih koji nisu propustili priliku da zbog toga iskritikuju organizaciju, a koliko sam čuo najviše zamerki došlo je od strane trkača, na račun markacije - koja je ovog puta bila praktično savršena...

Da li će u dogledno vreme morati da se angažuje i neko ko će pojedine takmičare voditi za ruku, videćemo...

Ako je neko možda i mogao da nađe dlaku u jajetu za markaciju, trebalo je biti posebna vrsta princeze na zrnu graška da bi se nešto zamerilo okrepi, koja je bila više nego sjajna.

Na svakoj kontrolnoj tački bilo je sasvim dovoljno vode za sve (sećamo se nekih letnjih kola gde su sporiji takmičari ostali žedni), a voća, grickalica i neizbežnih "konjskih bombona" dekstroze bilo je i više nego dovoljno.

Dodajmo na to i točeno pivo na cilju (na zgražavanje nekih koji takođe vole da se okrepe hladnim napitkom od hmelja ali ne vole baš da budu viđeni) i ugođaj se može nazvati potpunim.

Iako je dobar deo staze bio prilično otvoren, moram da priznam da mi je jedini zaista težak deo bila jedna njiva odmah nakon KT9, blagog a dugog i konstantnog uspona, prekrivena strnjikom i prepuštena na milost i nemilost pržećem suncu...

Kasnije mi je Vlada otkrio jednu tajnu: baš na toj njivi održane su prve Dunavske čarolije dve decenije ranije! U tom slučaju, oprostićemo i opekotine zarad istorije!

Četrdeset tri kilometra kasnije opet smo ispred doma, trkači, pešaci, biciklisti, kupači i blejači, neki sveži i orni, neki rastavljeni od života.

Zadovoljni ili ne, na kraju su svi ipak vedri i nasmejani. A to je valjda ono što o jednoj ovakvoj trci govori više od reči.

Ove godine na Dunavskim čarolijama nije bilo dodele medalja i priznanja. Nije bilo ni svirki, filmskog programa, kajaka, skokova u vodu.

Ali, u vreme kada mnoge tradicionalne akcije biraju da sačekaju neku bolju godinu, Vlada Banić i njegova ekipa pokazali su da su jači od korone, pa bilo to i uz pomoć štapa i kanapa.

Voleli ih ili ne, Inđinčani su u jedno vrlo konfuzno i nezgodno vreme ne samo uspeli da održe tradiciju dugu više od dvadeset godina, nego i da naprave verovatno najbolje izdanje Dunavskih čarolija, bar što se trekinga tiče. Samo za to treba im skinuti kapu.

A čestitke idu i svima koji su uspešno završili bilo koju trkačku stazu - bilo je sve osim lako, ali je vredelo svake muke!

Sreća, sreća, radost!
(Foto: Jelena Radosavljević)

Nije zlato sve što sija - finišerska medalja

Kako će se ova nesrećna treking sezona nastaviti, i da li će se nastaviti uopšte, pitanje je na koje odgovor tek treba da dobijemo.

Pitanje koje se ne postavlja, jer odgovor već znamo, je gde ćemo biti poslednjeg vikenda u avgustu sledeće godine. Kozarica i Dunavske čarolije se podrazumevaju.

Iz priloženog se vidi da nas ni korona ne može sprečiti.