Jedina sremska planina ne može se svrstati ni u visoke, ni u tehnički zahtevne, pa je mnogi zato nepravedno potcenjuju. Ali, oni koji su zagrebali fruškogorski greben malo dalje od markirane trase maratona znaju koliko još neobeleženih staza krije u nedrima ova lepotica, a svaka staza vodi do nekog kutka u koji vredi zaviriti.
Tako je mala ali odabrana ekipa iskoristila najkraći dan ove godine da prošetala jednom takvom kratkom i slatkom stazom, idealnom i za apsolutne fruškogorske početnike, koja na jedva petnaestak kilometara spaja toliko zanimljivih lokaliteta koliko neke veće i zvučnije planine uopšte ni nemaju. Pa ti potcenjuj Frušku goru!
U izboru mesta za polazak u šetnju logično se nametnuo parking ispred spomenika "Sloboda" na Iriškom vencu, uzvišici koja se tek za nekoliko metara progurala do statusa planinskog vrha. Iako Fruška gora ima i više vrhove i veće turističke centre, Iriški venac se s punim pravom smatra žižnom tačkom cele planine. Gde god čovek da krene odavde, neće morati dugo da pešači do nekog izletišta, vidikovca, manastira... Nas je put vukao ka severu.
 |
| Iriški venac (509 m.n.v.) |
Već posle nekoliko minuta stižemo do malog proplanka sa drvenim vidikovcem, sa kog se pruža sjajan pogled ka okolnim fruškogorskim brdima i obližnjem Novom Sadu. Ovaj proplanak nalazi se na polovini puta od Venca do uzvišenja Crni čot, pa ga tako i mnogi pogrešno zovu.
 |
| Vidikovac |
 |
| Pogled na Novi Sad |
Pravi Crni čot ipak se nalazi oko kilometar dalje, širokom i laganom stazom, a na njemu nema pravog obeležja osim informativne table jedne od fruškogorskih "staza zdravlja"; umesto oznake, ima zanimljiv vidik ka zapadu, preko magistralnog puta Novi Sad-Ruma. Malo li je?
 |
| Crni čot (482 m.n.v.) |
Sa Crnog čota spuštamo se lagano do naselja Paragovo i mesta koje i danas nazivaju Hangar, po putarskim hangarima koji su se ovde nalazili pre dosta godina. Oprezan prelazak magistrale (deco, ne pokušavajte ovo kod kuće!) i eto nas ubrzo na širokom kolskom putu koji se od asfalta penje uzbrdo ka Popovici i Kraljevoj stolici.
 |
| Mi uvek idemo u pravom smeru! |
Nagib staze i vlaga u vazduhu skraćuju dah, ali i pre nego što smo stigli ozbiljno da se zaduvamo iskačemo pred amfiteatar davno napuštenog kamenoloma Orlovo bojište. Odsečeni kameni zidovi danas su omiljeni poligon za vežbanje alpinista i slobodnih penjača, a od podnožja do vrha litice postoje i dve staze za "obične" planinare, jedna zemljana a druga kamenita, obe prilično strme i praktično nesavladive bez potpomaganja rukama ili štapovima, što ne znači i da bi se realno mogle svrstati u teške...
 |
| Orlovo bojište |
Sa vrha litice Orlovog bojišta pruža se pogled za koji mnogi kažu da je na Fruškoj gori najlepši, a svakako je najzeleniji budući da gleda pravo na najšumovitije srce sremske planine. Oni koji se umore od penjanja mogu malo da odahnu na drvenim klupicama, a za one koji prave planove za neke ozbiljnije visine zanimljivi putokaz će tačno pokazati u kom smeru se nalaze Mon Blan, Kavkaz, Akonkagva. Samo pravo!
Sa Orlovog bojišta spuštamo se ka neizbežnoj Popovici, ali tik pre nego što ćemo ući u samo naselje zavrćemo oštro ulevo i nastavljamo da se spuštamo, sve do malenog i dobro skrivenog Popovičkog jezera duboko u uvali između Popovice i Starih Ledinaca. Nekada je ovuda prolazila sama završnica Fruškogorskog maratona - tada nisam bio ljubitelj te deonice (strmo uzbrdo, strmo nizbrdo, pa još jednom strmo uzbrdo, sve to na manje od dva kilometra distance i sa barem pedesetak kilometara u nogama), ali sada mi baš budi živopisna sećanja. Koliko muke i koliko sreće krije ovo parčence šume...
 |
| Popovičko jezero |
Umesto da se direktno spustimo u Stare Ledince, izlazimo na uzvišicu iznad sela i takozvani Dunavski vidikovac. Šta se sa njega sagledava, nije teško zaključiti, ali meni lično je interesantniji pogled ka obližnjim Ledincima nego ka Dunavu koji se jedva nazire u izmaglici u daljini.
 |
| Dunavski vidikovac |
Na prolasku kroz Ledince pravimo kraću pauzu kod takozvane "Ledinačke kule", ostataka srednjovekovne pravoslavne crkve čije poreklo do danas nije tačno utvrđeno. Najrasprostranjenija pretpostavka je da se radi o manastiru posvećenom Svetom Savi, za koji se zna da je postojao u okolini današnjih Ledinaca ali mu se nakon turskih osvajanja gubi svaki istoriografski trag, pa tako ovo mesto danas i zvanično zovu manastir Savinac. Druga teorija kaže da je crkva bila posvećena Svetom Đorđu, a pod tim imenom sam i ja je upoznao kad sam prvi put posetio to crkvište pre dvadesetak godina...
 |
| Manastir Savinac ili Crkvište Svetog Đorđa |
Tada je ruševina bila potpuno zarasla u šiblje i korov i prilično nepristupačna, ali je poslednjih godina rastinje raskrčeno, prostor oko crkve uređen, a skoro je nikla i nova drvena kapela koja svedoči o novom životu kojim živi ovo mesto. U moru zanimljivih lokaliteta na Fruškoj gori, polako se pojavljuje još jedan koji će turiste privući pravim istorijskim vrednostima umesto savremenim izmišljotinama.
Od Ledinaca se ponovo lagano penjemo ka fruškogorskom grebenu. Prolazimo izvor Zvečan, na kom još uvek stoji upozorenje da voda nije za piće, i još uvek je ljudi toče i piju bez pardona, a izgleda i bez posledica. Nastavljamo dalje uzbrdo i ubrzo izbijamo na rampu koja brani pristup Ledinačkom jezeru. Još jedan napušteni kamenolom, koji su dva fruškogorska potočića brzo ispunila vodom kad je NATO bombardovanje 1999. godine zaustavilo eksploataciju kamena, a samim tim i pumpe koje su crple vodu iz kopa.
Ledinačko jezero je godinama bilo omiljeno kupalište na koje su izletnici dolazili i izdaleka, ali je pre desetak godina privatizovano i zabranjen mu je pristup, pumpe su ponovo uključene ali nisu uspele da ga u potpunosti isuše. Uprkos tome što je ponovo puno vode (mada ne koliko u vreme najveće popularnosti) i što očigledno više neće raditi kao kamenolom, Ledinačko jezero je i dalje pod budnim okom čuvara i njihovih pasa, pa je pristup skroz do obale moguć u vrlo retkim slučajevima, rezervisan za one koji poznaju čuvare ili uspeju nekako da se provuku.
 |
| Na ovu stranu! |
Mi nismo ni pokušavali, već smo radije odabrali dobro ugaženu stazu koja zaobilazi jezero sa istočne strane i izlazi na nekoliko malih vidikovaca sa kojih se vodena površina sagledava iz više različitih uglova. Ova stazica je sve popularnija među planinarima, a devet vidikovaca Ledinačkog jezera sad je već standardna fruškogorska tura.
 |
| Ledinačko jezero, jedan od vidikovaca |
Obilazak oko celog jezera ostavili smo za neki drugi put, staza nas je vukla dalje uzbrdo i brzo smo izašli na greben Ledinačkog crnog čota. Ovaj bočni greben upravan na glavno bilo Fruške gore počinje jednom glavicom obraslom bockavim žbunjem, koja zapravo nema ime ali je planinari obično zovu baš Ledinački crni čot, a završava se vrhom na kom se nalazi meteorološka stanica, i oko čijeg imena se ne slažu baš svi - jedni ga zovu Kraljeva stolica (po zvaničnom nazivu meteorološke stanice), dok neki drugi (uključujući i neke geografe) krste ovaj vrh Ledinačkim crnim čotom...
 |
| Grebenom Ledinačkog crnog čota |
 |
| Pogled na meteorološku stanicu |
Situacija sa imenima vrhova oko Kraljeve stolice (koja na starim topografskim kartama zapravo i nije označena kao vrh nego kao sedlo između dve bezimene grebenske kupe) komplikovanija je nego što ovde ima prostora za pisanje, pa ćemo tu temu ostaviti po strani. Uostalom, ima i pametnijih i pozvanijih da se bave toponimima. Doduše i pametnjakovića koji se smatraju pozvanim ima i više nego dovoljno...
 |
| Meteorološka stanica Kraljeva stolica (507 m.n.v.) |
A kao i najkraći dan u godini, i naša staza se privukla kraju brže nego što smo osetili. Ostalo je još taman toliko vremena da se još jedan sjajan dan u prirodi zalije pivom i/ili kafom, ali i da se već načnu planovi za sledeći vikend, sledeći mesec, sledeću godinu... Sve fruškogorske staze ne mogu se ni obići za toliko, koliko god dugi bili dani...
Na nama je da pokušamo. Samo bez potcenjivanja.
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар