26. 12. 2017.

Pančićev vrh: Zima na zabranjenom vrhu Kopaonika


U pričama o Kopaoniku nemoguće je izbeći superlative. Najveći planinski masiv u Srbiji, najveći zimski turistički centar, jedna od najpopularnijih destinacija za ljubitelje prirodnih lepota, samo su neke odrednice koje se obično stavljaju uz ime ovog nacionalnog parka.

Pa ipak, zbog razloga koji su najmanje geografske i turističke prirode, neki delovi Kopaonika su do danas slabo istraženi a neki su i bukvalno zabranjene zone, uključujući i najviši vrh planine - Pančićev vrh (2017 m.n.v.).


Josif Pančić (1814-1888), lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, bio je i strastveni planinar i jedan od prvih organizatora planinarskih izleta u Srbiji.

Uprkos tome što su njegovi najveći naučno-istraživački uspesi ostvareni na području Tare, gde je između ostalog pronašao vrstu omorike koja je kasnije nazvana po njemu (jednu od preko 100 biljnih vrsta do tada nepoznatih nauci koje je otkrio), njegova najveća planinarska ljubav bio je upravo Kopaonik. Zato mu je na najvišem vrhu ove planine (tada zvanom Milanov vrh, po kralju Milanu Obrenoviću) nedugo posle smrti podignut spomenik, a 1951. godine, na inicijativu srpskih planinara, Pančićevi ostaci preneti su na vrh koji je tada i zvanično promenio ime u Pančićev vrh.

Na žalost, Pančićev vrh je nedostupan javnosti već duže vreme. Još osamdesetih godina prošlog veka ovde se nalazio vojni radar za koji kažu da je kontrolisao vazdušni prostor iznad cele stare Jugoslavije, tokom devedesetih prilaz Pančićevom mauzoleju je ograničen na manje grupe uz posebnu dozvolu vojske, a posle NATO bombardovanja 1999. godine i obnove radara i mauzoleja 2001. godine pristup je zvanično zabranjen.

Danas, iako se do zaravni oko vrha penju žičare a dole spuštaju skijaške staze, pojas od petsto metara oko samog vrha planinari obično izbegavaju u širokom luku, a najviša tačka Kopaonika u poslednjih desetak godina postala je praktično neuhvatljivi planinarski mit...






Iz dnevne sobe vikendice u kojoj sedimo uz topli kamin, Pančićev vrh udaljen jedva kilometar vazdušnom linijom ni ne vidi se od oblaka.

Na brzinu isplaniran vikend nije dozvolio ozbiljniju pripremu, ali odmah po dolasku obuvamo planinarske cipele i penjemo se na vrh Šiljak (1622 m.n.v.), na izdvojenom grebenu TreskaZalazak sunca je ipak bio brži, pa na vrh izlazimo već po mraku i ne možemo da uživamo u pogledu na dolinu Ibra i vrhove Golije, Mokre gore, Hajle i Prokletija na horizontu.

I dok se grejemo uz vruć čaj, kafu i palačinke, isprva su svi oduševljeni idejom da se sutra ujutro penjemo na Pančićev vrh, koliko god je to moguće, ali kako se plan uspona razrađuje tako polako opada entuzijazam i na kraju se ekipa za uspon svodi na jednog člana...

Ni prvi ni poslednji put, rekao bih, ali ovog puta priliku ne želim da propustim.


Treska


Vrh Šiljak - Treska (1622 m.n.v.)

Na Pančićevom vrhu, ili bolje rečeno u blizini vrha, bio sam jedini put pre skoro pune dve decenije, u maju 1998. godine, na jednom od retkih izleta sa profesorom Milanom Jakovljevićem koji je godinu dana pre toga obnovio neaktivno rumsko planinarsko društvo Borkovac.

Realno, bila je to više akcija trežnjenja posle noći kakva može da se dogodi samo na srednjoškolskoj ekskurziji nego pravi planinarski uspon, i pravo je čudo da smo svi u kompletu tada uopšte dogurali do vrha ski staze iznad tadašnjeg odmarališta "Trepča", sadašnjeg hotela "Suvo rudište".

Pa opet, i posle toliko vremena i potpuno drugačijeg godišnjeg doba uspevam i da prepoznam neke delove staze kojom smo tada išli...

Zapravo, "prepoznam" je možda suviše jaka reč, jer od silaska sa asfaltnog puta svoje okruženje više naslućujem: magla obavija ski stazu, vidljivost je jedva dvadesetak metara i pravi put uzbrdo pronalazim najviše zahvaljujući GPS uređaju i narandžastim stubovima koji označavaju ivicu staze. 

Svestan sam da je to što radim verovatno čista ludost, ali ohrabruju me skijaši koji sporadično zuje pored mene (ma koliko me gledali kao da vide vanzemaljca), jer mi ulivaju sigurnost da ipak nisam jedina budala na planini.








O usponu na Pančićev vrh od centra turističkog naselja na Kopaoniku, ili približno od centra, nema nešto naročito da se ispriča. Mnogi planinari vole da se pohvale brojem "osvojenih" vrhova preko 2000 metara nadmorske visine, a jedini vrh Kopaonika u toj kategoriji jedva da će preznojati iole ozbiljnog pešaka.

Mada je sa druge strane znoj vrlo relativna stvar, naročito na podebelom minusu na kom je potrebno svakih nekoliko koraka zastati i iskrckati zaleđenu kondenzaciju sa jakne koja počinje da se pretvara u čvrsti omotač...

Napredujem polako, s vremena na vreme propadam kroz sneg skoro do kolena, s vremena na vreme moram da ukopavam oslonac vrhom cipele u ledenoj pokorici, ali u suštini ništa se to ne razlikuje od zimskih uspona na mnogo manje zvučnim visinama. Hiljadu ili dve, nekad to uopšte nije bitno...

I onda odjednom iz bele koprene kao avet izranja geodetska piramida Suvog rudišta, vrha koji mnogi danas često brkaju sa Pančićevim.

Suvo rudište je od Pančićevog vrha udaljeno petstotinak metara, a sa svojih 1976 metara nadmorske visine niže je celih četrdesetak metara. Pa opet, nije retko videti slike planinara kako se stojeći uz ovaj visoki obelisk hvale usponom na Pančićev vrh...

U normalnim okolnostima, odavde je već moguće videti vojni kompleks, ali ja ne vidim čak ni gornju stanicu žičare na jedva pedeset metara iako jasno čujem muziku odatle... Na sekund razmišljam da li je bilo dosta mazohizma za danas. Dvadeset godina, kažem sebi, i okrećem se ka Pančiću...





Suvo Rudište (1976 m.n.v.)


Trista metara od stanice žičare jedino što mogu da pratim je ekran GPS-a.

Sve oko mene je jednolična amorfna belina i kad ne bih video sopstvena stopala koja gaze po monolitnom snegu pomislio bih da sam oslepeo.

Vetar se utišava, magla guši svaki zvuk kao jastuk navučen preko glave, kao da prestaju da postoje i prostor i vreme i ostaje samo potpuno ništavilo, nirvana.

A onda polako počinju da se naziru obrisi zgrada...

Nekadašnje barake JNA sada su samo tužne sablasti okovane ledom, izbijenih prozora i razvaljenih vrata. Žica koja je nekada opasavala kasarnu iskidana je i raspletena. Ako ovde i postoji išta živo, to onda mora biti uvučeno u dubinu svoje jazbine i nabijeno uz neku bubnjaru duva u prste...

Hodam lagano među ruševinama i pitam se da li je moguće da je tako lako popeti se na zabranjeni vrh, dosegnuti sveti gral srpskih planinara...

GPS je pokazivao 2004 metra nadmorske visine. Još trinaest do najviše kote Kopaonika. Sto dvadeset metara do Pančićevog mauzoleja, sto četrdeset do Kosova.

A tada se magla razmakla tek dovoljno da pokaže još jedan prsten ograde, viši, snažniji i čitav. Jednu novu zgradu i jednu veliku metalnu kapiju. Otvorenu.

Stajao sam u mestu nekoliko sekundi, pitajući se koliko je moguće da ovde zaista nema nikoga, da se može tek tako ući u ograđenu a naizgled nečuvanu zonu. Napravio sam još par koraka ka ogradi, a onda su se umesto odgovora unutra popalili reflektori i kao na filmu osvetili čitav prostor oko najviše tačke Kopaonika...

Šta je trebalo da uradim? Da pokucam na onu kapiju i kažem: "izvinite, primate li goste?" Nisam čak bio ni praznih ruku, imao sam u rancu bananu i malo Plazma keksa... Jedan čovek u magli, samo malo zaleđen, protiv pobunjeničke baze na ledenoj planeti Hot...

Nisam ni pokušavao da fotografišem to utvrđenje, samo sam napravio jedan brzinski selfi. Ipak, mora da je prošla čitava večnost dok se nisam okrenuo i otišao. Dvadeset godina, odzvanjalo je negde u daljini.

Neke granice ipak se ne prelaze, makar to bile samo zamišljene linije na papiru ili još gore, u glavi...







Spuštajući se niz sleđene padine mnogo lakše nego što sam očekivao, presabiram godinu na izmaku i zaključujem da je bilo dosta.

Niko me neće naterati na planinu naredne tri nedelje, bar do Božićnog uspona na Rtanj sredinom januara. Sledeća dva vikenda uživaću samo u toploj sobi, bio sam potpuno rešen.

Dovukavši se do vikendice pre nego što su svi ostali uopšte i poustajali, zbijam se uz kamin, pijuckam čaj i posmatram kako se magla iznad Treske polako razilazi...

Tri sata kasnije ponovo stojim na njenom vrhu, u inat vetru, upijajući zrake sunca koje polako pada iza grebena Golije prekrivenih oblacima kao jorganom, uživajući u otvorenim pogledima na sve strane sveta...

Dobro, na skoro sve strane sveta. Na sve strane sveta osim ka istoku.

Pančićev vrh ovog vikenda ostaje zabranjen i za pogled...

Treska

Ponovo na vrhu - Šiljak/Treska (1622 m.n.v.)
Pogled prema Kosovu i Crnoj Gori
Pogled prema grebenu Kukavica iznad Jošaničke banje
...i pogled prema Pančićevom vrhu...

Inicijativa da se Pančićev mauzolej izuzme iz zone zabrane kretanja na Pančićevom vrhu, koju je pre više godina pokrenuo Planinarski savez Srbije, još uvek je bez zvaničnog odgovora nadležnog Ministarstva odbrane.

Ako se to ikada dogodi, najviša tačka najvišeg vrha Kopaonika ponovo bi bila dostupna svima, onima koji žele da odaju počast velikom naučniku kao i onima koji bi samo hteli da uživaju u planini koju je on neizmerno voleo.

Obećanje ostaje, da jednog dana, nekad, nekako, i mi ćemo stajati na samom vrhu te planine. Nadam se samo da do tada neće proći mnogo godina. Bar ne dvadeset...



Нема коментара:

Постави коментар