15. 6. 2017.

O miševima i ljudima: Kup Fruške gore 2017.


"Eh, da i mi možemo da uradimo nešto bitno, a ne uvek jedno te isto - izlet na Mesec, vrlo važno..."

Otprilike tim rečima završava se kultni crtać sa Perom Detlićem i njegovim sestrićima (čoveče, koliko su naše generacije imale odlično detinjstvo u poređenju sa ovom decom sada!), i otprilike to bi bio razlog što o Kupu Fruške gore 2017. pišem sa cele tri nedelje zakašnjenja.

Naravno, bilo je tu i nekih drugih akcija (pre svega sjajna avantura na Hajli, ali i močenje do gole kože na majdanpečkoj Starici), obaveza svakakve vrste, ali na koji način je došlo do toga da jednu trku na puna 43 kilometra podsvesno očigledno smatram toliko običnom i svakodnevnom da sam totalno smetnuo s uma da napišem makar i dve rečenice o njoj - o tome ću morati debelo da se preispitam!


Postoji i ona misao Čarlsa Bukovskog - "neki ljudi nikad ne polude, kako užasnim životom mora da žive" - koju do iznemoglosti citiraju na društvenim mrežama, i to često neki ljudi koji se u životu drže proseka kao pijan plota.

Šta uopšte znači biti lud? Ako je to samo devijacija od društveno ustanovljenog standarda prosečnosti, svi "trekingaši" su onda potpuno sumanuti...





A kad devijacija od prosečnosti postane normalnost, šta se onda menja?

Da li nove trke donose nova uzbuđenja, ili se sve to zapravo svodi na isto? I o kojim utiscima da piše čovek koji je neke staze realno prešao dvocifren, možda i trocifren broj puta?

Možda o ljudima koji će svoj slobodan dan, možda jedini u toj nedelji, provesti radeći nešto što bi prosečan "normalan" čovek nazvao nenormalnim, ili o onim malim debelim poljskim miševima koji trčkaraju uz stazu, kao da se i oni takmiče?

O čaju od višanja ili sitnim kolačima na cilju, umesto nagrade?





A istina je zapravo da kao samozvano dežurno zakeralo treking lige (što vojvođanske, što srbijanske) polako gubim materijal za zakeranje, pa u društvu koje iskrene i otvorene pohvale obično tumači kao poltronstvo malo-pomalo ostajem bez reči.

Mislim, šta iskritikovati kad sve funkcioniše savršeno?

Šta da kažem, "pih, ništa nije valjao onaj magnezijum koji su sipali u vodu kod Zvečana" ili "fuj, Rafaelo kugle, a gde su Mađarice, moliću lepo"?! "U Jasku su sekli jabuke na šestine a ne na četvrtine?!" "Ima jedno pedeset metara bez markacije posle Grbe?!"





Uvek jedno te isto - trideset, četrdeset kilometara staze, malo trčanja, malo pešačenja, malo uspona, malo padova, sjajno druženje, zdravo takmičenje... Vrlo važno.

Stvarno mi nije jasno kako to da treking lige iz kola u kolo privlače sve više ljudi, pa čak i onda kad se u isto vreme organizuju neke slične, a opet atraktivnije trke...

I ko je tu uopšte pobednik, ako ga i ima: da li onaj koji je stigao prvi ili onaj koji je stigao poslednji (ali je stigao!), da li domaćini ili gosti? Totalno nejasno...

Pa ko bi onda poželeo da bude deo te priče? Niko normalan, to je sigurno.

A opet, izgleda da nas je sve više nenormalnih, iz kola u kolo. Starijih, mlađih, sporijih, bržih...

Što miševa, što ljudi.

Čemu se vraćamo, to valjda svako od nas za sebe zna. A možda i ne. Uostalom, zar je i bitno?




Možda treking liga i ne znači ništa u globalnim okvirima.

Nijedna od ovih trka svakako neće promeniti svet. Ali zar je to razlog da ih presedimo kod kuće?

Pa ako je mikrokosmos makar jednog miša ili čoveka pretrpeo trajne izmene na bolje posle jedne ovakve trke, moglo bi se reći da je vredelo.

A poznajem bar stotinak takvih.

Što miševa, što ljudi.



Нема коментара:

Постави коментар