24/10/2016

Sve boje jeseni na Drenovačkom kiku


Valjevske planine čine značajnu planinsku oblast u zapadnoj Srbiji. Kao što im samo ime sugeriše, prostiru se u krugu prečnika pedesetak kilometara oko Valjeva, a pored poznatih planina poput Povlena, Maljena, Jablanika, Medvednika, Suvobora, obuhvataju i mnoštvo planinskih minijatura, usamljenih kupa sa samo jednim vrhom razbacanih između onih glavnih masa.

Jedna takva planinica-vrh je i Drenovački kik, smešten iznad sela Drenovci otprilike na pola puta između Valjeva i Kosjerića.

Akcija Drenovački kik prvobitno je bila u planu planinarskog kluba Borkovac iz Rume još u maju 2014. godine, ali je taj izlet zbog katastrofalnih poplava koje su se u to vreme dogodile morao da bude otkazan. Ko čeka dočeka, pa je tako i Drenovački kik došao na dnevni red rumskih i mitrovačkih planinara. A da li je ova šetnja bila vredna dve i po godine iščekivanja, stvar je lične percepcije.







Što se reljefa tiče, Drenovački kik je jedna tupa glavica prečnika oko petsto metara i sa jedva par stotina metara relativne visine, sa najvišom tačkom na 946 metara nadmorske visine, što ga svrstava u niske planine.

Do vrha ne postoji obeležena staza, nema markacije, nema putokaza. Čak i ako tačno znate šta tražite, bez karte i/ili GPS uređaja teško da ćete uspeti da ga pronađete tako lako. Najbolji orijentir bi bio planinarski dom "Kik" koji održava planinarsko društvo Vis iz Lazarevca, a koji se nalazi praktično podno vrha.






Od doma do vrha stiže se kolskim putem dužine jedva dva kilometra, a završni deo uspona vodi uskom neobeleženom stazom vrlo oštrog nagiba, kojom se za desetak žestokih minuta izlazi na malu zaravan potpuno obraslu šumom.

Nema vidika, nema obeležja, nema pečata. Sve u svemu, nema dileme zašto se planinari retko odlučuju da baš Drenovački kik bude njihov glavni cilj...

Ipak, kad već "overite" Povlen, Maljen i druge planine valjevskog kraja, nije zgoreg ubeležiti i Drenovački kik u planinarsku biografiju.







Da se cela akcija ne bi svela baš na sat vremena šetnjice, pešačenje smo započeli od prevoja Kaona na putu M-21, a do vrha udaljenog samo par kilometara vazdušnom linijom napabirčilo se i preko deset kilometara puta kroz šume, livade, potoke i jaruge. Tempo lagan (možda i previše za moj ukus), vreme odlično za ovo doba godine, a oko nas sve moguće boje prirode u harmoniji koja nas je samo podsetila zašto je jesen mnogim planinarima omiljeno godišnje doba.







Ako je zbog nečega vredelo ustati pre svitanja i klackati se tri i po sata u nadrealno skučenom Sirmiumbusu, to su upravo jesenje boje, koje u šarolikoj prirodi Drenovačkog kika i njegove okoline dolaze do punog izražaja.

Retko gde možete videti paprat, kupinu, smrču, bor, bukvu i hrast zajedno na svega nekoliko metara rastojanja, a na Drenovačkom kiku je ovakav pejzaž (i eksplozija boja koju nosi sa sobom) prilično čest prizor.

Kad se na to dodaju i široke vizure sa otvorenog puta između vrha i planinarskog doma, ugođaj je potpun.

Vrh Drenovačkog kika (946 m.n.v.)

Drenovački kick

Tako je i šetnja po Drenovačkom kiku, nepretenciozna, nezahtevna, tek na prstohvat naporna, ispunila i premašila sva očekivanja.

Da je organizovana u leto (kao što smo planirali pre dve godine), bio bi to samo još jedan beznačajan vis, isti kao stotine drugih. Ovako se u potpunosti isplatilo iskorisititi jedan od poslednjih trzaja miholjskog leta na ovaj izlet.






Na kraju je ostalo samo spustiti se do sela Drenovci gde su nas čekali autobusi, i oprostiti se od Valjevskih planina za ovu godinu, uz pozdrav: Drenovački kiče, Borkovac ti kliče!

Do nekog sledećeg puta...




DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар