Za slobodne praznične dane planirali smo uglavnom da odmaramo, družimo se sa prijateljima i eventualno prošetamo negde u neposrednoj okolini Beograda. Prvog januara predveče, dok smo se spremali da izađemo, zazvonio je telefon.
"Marko pita hoćemo li sutra na Rtanj", kaže Marina, a ja razvlačim osmeh do ušiju. Ni na kraj pameti mi ne pada da su mi planinarske cipele u Rumi, da ne pominjem pantalone, ranac, kamašne i još gomilu sitnica.
Takav poziv se jednostavno ne propušta.
Ne razmišljam mnogo ni o činjenici da uopšte ne poznajem ekipu po čijoj ideji se ide na akciju, izuzev Marka i Danijela, s kojima takođe nisam imao prilike da idem u planinu.
Rtanj sam po sebi privlači dve vrste ljudi: iskusne planinare koji su svesni izazova i totalne neznalice u potrazi za vanzemaljcima i kosmičkom energijom. Nadam se ipak da je u pitanju ova prva grupa, jer je plan akcije prilično ozbiljan, ali zbog toga i više zanimljiv: do vrha stići po danu a spustiti se po noći.
Zakazano vreme polaska brzo se iz sedam pretvara u osam, pa već pre starta shvatam da će biti prilično teško uopšte stići do vrha dok se vidi.
U uspon krećemo tek oko podneva, sa severne strane koja važi za jedan od kondiciono najzahtevnijih uspona u Srbiji: oko 1200 metara visinske razlike na nešto više od pet i po kilometara dužine.
Staza je smrznuta, tek blago prekrivena snegom koji lagano promiče. Vremenske prilike me malo brinu, Marina i ja smo prilično neadekvatno opremljeni: ja doduše imam odgovarajuću jaknu, ali i jeftine platnene cipele u kojima sam do sada išao samo po suvom i nisam ni pomišljao da ih ikad nosim po snegu, dok Marina izgleda kao da je pošla u grad, u crnom kaputiću i "Šafran" čizmicama sa ravnim đonom...
Ipak, kako grupu sustiže nedostatak kondicije i počinjemo da se razdvajamo, dokazujemo po ko zna koji put da boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.
Budući da tradicionalni Božićni uspon na Rtanj treba da se održi već sledećeg vikenda, staza je jako dobro markirana i nemamo nikakvih problema oko orijentacije.
Šumska staza relativno blagog nagiba ubrzo se pretvara u otvorenu stenovitu liticu, a zatim sledi i strmi puteljak kroz četinare koji ubrzo izbija na jednu prostranu livadu pred izlazak na greben. Ovde smo se već prilično rasuli; jedan deo ekipe odmah je zapucao ka vrhu dok smo mi još uspevali da se dovičemo sa ostatkom ekipe koji je malo usporio.
Pravimo kraću pauzu na samom grebenu i divimo se pogledu na dolinu prekrivenu oblacima i moćni Šiljak (1565 m.n.v.) nadohvat ruke.
Do vrha stižemo tek u sumrak, ali radost zbog uspešnog uspona menja zabrinutost za ostatak grupe koji je već odavno trebalo da izbije na greben. Ne uspevamo ni da se dozovemo telefonima jer nemamo svi mrežu, niti dovoljno baterije. U nervozi izostaju i fotografije.
Atmosfera u grupi je takva da mi se na trenutak čini da će se budući tekst o akciji pretvoriti u Zabavnikovu rubriku "Život piše drame"... Spuštajući se serpentinama južnom padinom Šiljka uspevamo ipak da saznamo da su ostali jednostavno prešli greben i obišli vrh sa zapadne strane, a uskoro se i okupljamo na stazi ispod vrha.
To ipak nije bio kraj zabrinutosti, jer je noć već uveliko pala a predstojalo nam je još oko dva sata spuštanja, a pritom nismo ni svi imali lampe...
Ono što je za mene obeležilo celu akciju bio je upravo noćni spust. Jedna od onih avantura koje se ne daju lako prepričati, a zbog kojih se vredi baviti svim ovim. Neko bi možda rekao, jedan od onih trenutaka zbog kojih vredi živeti, iako u samom tom trenutku deluje primamljivije biti bilo gde drugde.
Naravno da smo se opet raštrkali, naravno da smo na neko vreme ostali potpuno bez svetla, naravno da je staza bila strma, klizava i prepuna skrivenog stenja i korenja ispod svežeg belog pokrivača.
Upravo je počinjala mećava koja će dan kasnije okovati celu zemlju. I naravno da smo svi stigli zdravi i čitavi, pomalo umorni ali mnogo dobro raspoloženi i nasmejani...
Od sela Rtanj do nekadašnjeg rudnika, gde smo parkirali kola, ostalo nam je još nešto više od sat vremena lagane šetnje po zavejanom asfaltu, što provodimo u sumiranju utisaka.
Zanimljivo, neadekvatna obuća pokazala se mnogo pouzdanijom nego neka adekvatnija, što ne znači da bih se ponovo tek tako usudio da prtim svež sneg platnenim cipelama.
Možda je još zanimljivije, ali svakako ne i iznenađujuće, koliko čovek više ceni komfor kad se vrati iz planine, pa makar to bilo i na samo nekoliko sati, čega postajemo i više nego svesni zagnjureni u porcije tople čorbe u obližnjem motelu...
Ovaj novogodišnji noćni ad-hoc spust možda nije bio najpametnija ideja, ali je ispao kako se samo poželeti može, svakako mnogo bolje nego ceo dan izležavanja.
A da me sad neko tako pozove na Rtanj, danas za sutra, dobro bih razmislio... pre nego što bih svakako pristao!
PS: U poslednje vreme dobio sam dosta kritika i sugestija na račun sadržaja tekstova na blogu, pa sam odlučio da neke i usvojim. Počevši od ovog, u budućim tekstovima možete očekivati više fotografija nego do sada, a potrudiću se da malo obogatim i starije tekstove, tamo gde imam još fotografija "na lageru"...
Ubuduće ću gledati i da postavim i GPS snimke staza kad god sam u mogućnosti, a nije isključeno i da ću retroaktivno poubacivati i trekove za neke starije akcije. Uz ovaj tekst i ne moram - za Rtanj trekova na netu ipak ima i više nego što treba...
Kada sam prvo pročitao da dobijaš kritike pomislio sam "koje su to se..nje", no, shvativši o čemu se radi laknulo mi je. Ne odustaj od svog stila pisanja, trekovi će samo obogatiti izveštaje pa će pojedini možda lakše dospeti do nekih "ozvbiljnih časopisa" :D Srećna nova!
ОдговориИзбришиHvala, takođe! Još mnogo kilometara, vrhova i naravno dobrih tekstova, i da u novoj budemo samo bolji! Vidimo se u Šidu. :)
Избриши