Prosto je neverovatno koliko jedna relativno mala planina poput Fruške gore može biti prepuna najrazličitijih zanimljivosti, od klasičnih planinarskih atrakcija poput vrhova, vidikovaca i izvora do najraznovrsnijih spomenika, obeležja i uopšte značajnih lokaliteta.
Ovaj komad sremske zemlje, tek nešto veće površine od 250 kvadratnih kilometara, hiljadama godina unazad bio je dom velikom broju naroda, mesto gde su ispod svakakvih zastava vojske ukrštale koplja, večita inspiracija besmrtnih umetnika i omiljeno prirodno utočište običnih smrtnika.
Čak i najkraća šetnja fruškogorskim grebenom otkriće namerniku mnoštvo malih tajni, skrajnutih sa asfaltnog puta tek toliko da svako može da ih pronađe, a opet dovoljno daleko da sve manje ljudi uopšte zna za njihovo postojanje.
Sada već skoro tradicionalno, prva godišnja akcija planinarskog kluba "Borkovac" iz Rume održava se na Fruškoj gori.
Prošle godine obišli smo tri najviša fruškogorska vrha, a ovog januara na meniju je bila kraća, ali veoma zanimljiva tura tokom koje su planinari iz Rume i Sremske Mitrovice obišli više vrednih i značajnih mesta na potezu od samo nekoliko kilometara između Crvenog čota i Letenke.
"Uspon" na najviši vrh Fruške gore i Srema, Crveni čot (539 m.n.v.), izvršili smo sa južne strane - kolima, pritom "overivši" i novi asfaltni put od Male Remete do vikend-naselja na Širokim ledinama, koji je kod mene ostavio podeljene utiske.
Dok je ova saobraćajnica svakako korisna i dosta skraćuje put od Rume do Crvenog čota i Beočina, relativno dubokim ukopavanjem postojećeg letnjeg puta u brdo izgubilo se dosta od lepih vizura ka zapadu, po kojima ovaj put pamte, između ostalih, i učesnici Fruškogorske transverzale. Tu stranu puta dodatno zaklanja i buduće etno naselje koje je trenutno u izgradnji, a oko čije se svrhe bitisanja na tom mestu lome koplja zaljubljenika u Frušku goru...
Progres uvek ima svoju cenu, ali vrlo je diskutabilno da li jedna korisna inovacija praćena mnoštvom beskorisnih i besmislenih zapravo čini napredak ili nazadak...
Nakon okupljanja na Crvenom čotu, prvo smo se zaputili ka severozapadu i brdu Gredelj (478 m.n.v.), u potrazi za manje poznatim arheološkim lokalitetom, ostacima rimskog utvrđenja iz I veka naše ere na brdu Gradac (406 m.n.v.).
Ovo uzvišenje ne bi trebalo pobrkati sa poznatijim istoimenim brdom iznad Zmajevca, nekih 7-8 kilometara istočnije. Bilo kako bilo, i pored oštrog pogleda, telefonskih i GPS konsultacija, pa i malo lutanja, ostatke bedema nismo uspeli da pronađemo. Više sreće drugi put, a drugog puta će svakako biti.
Sa brda Gradac spustili smo se u dolinu potoka Potoranj, širokim šumskim putem koji vodi ka Dolini kestenova, fruškogorskim (ultra)maratoncima dobro poznatoj tački.
Kod hranilišta za divlje životinje prešli smo korito potoka i dugim i iscrpljujućim grebenskim usponom van staze uzverali se na Hajdučki breg (458 m.n.v.), koji se na momente činio neuhvatljiv kao da je bar hiljadu metara viši...
Uključivši se na maratonsku stazu, brzo smo se spustili do Letenke, poznatog izletišta i dečijeg odmarališta, gde smo napravili pauzu po kišici koja nas je pratila skoro celog dana. Za oko su mi zapale simpatične kante za smeće koje su radili drugari iz organizacije Green Adventure Fruška gora iz Ledinaca, ekipa neiscrpne pozitivne energije i ogromne ljubavi prema jedinoj sremskoj planini.
A onda, na povratku od Letenke do Crvenog čota, obišli smo čak četiri zanimljive lokacije na ukupnom rastojanju manjem od dva i po kilometra, tik uz grebenski put, koje verujem da osim planinara retko ko i posećuje.
Na svega tristotinak metara od Letenke nalazi se proplanak zvani Široki dô, i na njemu grob partizanke Radinke Vitasović - Lepinjice (1924-1943), rođene sestre narodnog heroja Trive Vitasovića.
Lepinjica je 23. avgusta 1943. godine učestvovala u Zasedi kod Neština, kada su partizani potpuno uništili jednu nemačku inženjerijsku četu, i tom prilikom je teško ranjena i podlegla ranama tokom povlačenja. Lepinjicin grob dobro je održavan, o čemu se stara mesni odbor SUBNOR-a njenog rodnog mesta, Laćarka.
Oko sedamsto metara dalje, takođe uz sam grebenski put, nalazi se i izletište Jabuka, do kojeg ipak nismo došli direktno već zaobilaznim putem oko Radinačkog čota.
Na tom mestu se tokom II svetskog rata nalazio partizanski štab u kom je u septembru 1944. godine formirana 8. Vojvođanska udarna brigada, a danas se ovde nalazi više spomen-obeležja. Proplankom dominira usamljeno stablo jabuke po kojoj je ovo mesto i dobilo ime, staro i kvrgavo, ali i dalje rodno.
Na dva nepravilna granitna bloka uklesani su osnovni podaci o ovom mestu i stihovi posvećeni narodnooslobodilačkoj borbi, a okolo su raštrkani grobovi boraca, među kojima i 17 spomen-ploča sa imenima više stotina žrtava fašističkog terora iz šire okoline, nedavno obnovljenih trudom doktora Dušana Miloševića iz Iriga.
Osim toga mesto deluje neodržavano, imena sa nekih nadgrobnih spomenika potpuno su izbledela, i normalan čovek suočen sa ovakvim odnosom celog društva prema likovima, makar i bezimenim, koji su doprineli da o prošlosti govorimo kao o slavnoj može da oseća samo sramotu.
Prosto ne mogu da odlučim da li je žalosna ili ipak srećna okolnost što se (takva) Jabuka ne vidi direktno s puta.
Još malo dalje ka istoku, kraj puta se nalazi još jedno partizansko obeležje, na mestu gde je bilo boravište 6. čete fruškogorskog partizanskog odreda. Spomenik je u vidu kružnog auditorijuma kojim dominira gruba kamena kocka sa jednostavnim natpisom.
Ovakvih, identičnih ili vrlo sličnih, obeležja ima desetak, celom dužinom fruškogorskog grebena, gde god je bilo zborište neke partizanske čete, a bilo ih je podosta. Nažalost, niti su sva poznata široj javnosti, niti su održavana.
Kao poslasticu za kraj ostavili smo nedavno obnovljeni izvor Kraljevac, koji smo obišli i prošle godine, ali se ta poslastica ispostavila kao suviše gorka.
Stara česma nad kaptiranim izvorom, iz 1924. godine, tokom prošle godine je obnovljena, ali je to učinjeno bez ikakvog ukusa i mere!
Umesto skromne table visoke oko metar, sada se ovde nalazi grozota monumentalnih razmera, figurativno i bukvalno: novo obeležje izvora, od odvratnog jeftinog lomljenog kamena kakvog se ne bi postidele jedino gastarbajterske ograde u okolini Šapca, visoko je gotovo četiri metra, a poseban vonj daju mu sasvim neumesni masonski simboli u vidu dve piramide od glačanog belog mermera i tri rozete od istog materijala, sa motivima Meseca, Sunca i Svevidećeg oka u trouglu.
Sve potpuno neskladno, neprimereno, jednom rečju grozno.
Autor (ili možda samo ktitor, svejedno) ovog arhitektonskog užasa imao je obraza da na česmu postavi i ploču sa sopstvenim imenom, pa tako čitamo da su ovo zlodelo skrivili izvesni "Miroslav Gvozdenović i složna braća". Njegova braća ili čija već, najiskrenije se nadam da osim složne braće koja grade negde postoje i neka nesložna koja će ovu monstruoznost i razgraditi.
Sva sreća pa se izvor nalazi pedesetak metara od puta i dvadesetak metara niz padinu, pa ne bode oči baš svakome ko tuda prođe...
Za instant popravljanje raspoloženja, bar kod lepšeg dela ekipe, pravim gospodskim manirom postarao se drug Radić, koji je sve dame koje su se odvažile u blatnjavu avanturu obradovao po jednim cvetićem. Prve visibabe bile su savršene za tu priliku.
Bečka škola!
Turu smo završili ponovo na Crvenom čotu, grupnim portretom sa klupskom zastavom, puni utisaka. Pomešanih, ali svakako jakih.
Fruška gora uvek ima šta da ponudi posetiocima, a svoje male tajne počinje da otkriva već ako se sa grebenskog puta pogleda malo bolje po neposrednoj okolini.
A one malo veće tajne koje skriva dublje u nedrima, poput ostataka rimske utvrde koju ipak nismo uspeli da pronađemo, ostaju za neke upornije tragače ili neke druge avanture. Uskoro...
Нема коментара:
Постави коментар