Ovog puta i uz učešće čak troje članova planinarskog kluba "Borkovac" Ruma, što bar za sada predstavlja rekord.
O Deliblatskom maratonu sam već pisao prošle godine, a od tada se u suštini ništa nije promenilo.
Kao i prošle, i ove godine je to jedna od najbolje organizovanih trekerskih manifestacija u Vojvodini, što jednom zakeralu poput mene ne ostavlja mnogo prostora za piskaranje. Ostaje mi samo da hvalim što se pohvaliti može.
Deliblatska peščara inače je prepuna pešačkih staza na kojima možda nema spektakularnih vidika, ali pejzaži nikako nisu monotoni i dosadni. Naprotiv.
Zato i ne smeta što su trkačko/pešačke staze identične kao i prošle godine. Sve naravno lepo markirano, prokrčeno, dovoljno kontrolnih tačaka (možda i više nego što smo navikli), dovoljno vode, slatkiša, prigodan program (doduše, otvaranje sa Free, Rainbow i sličnim bendovima sa trake je bilo više po mom ukusu od zatvaranja sa živim nastupom nekog lokalnog benda u fazonu Garavog Sokaka, ali šta sad)...
Kao tradicionalna akcija, "U bojama ruja" traje već punih petnaest godina, a uz ovakvu organizaciju trajaće sigurno još mnogo, mnogo više.
Iako organizatori kažu da ove godine akcija nije bila posećena kao prošle, lično nisam stekao takav utisak.
I na stazi i u organizaciji bilo je dosta poznatih lica sa raznih planinarskih maratona, a Šomi i Jovana (kao 2/3 ekipe Borkovca) najviše su se obradovali doktoru Janu iz Vršca, više nego agilnom veteranu s kojim smo se letos penjali na Musalu.
Prvi i ujedno najmonotoniji deo staze, asfaltom od Čardaka do Deliblata i nazad, brzo je prošao, tako da smo i mi uskoro prestali da se žalimo na podlogu i prepustili se prirodi koja liči na sve, samo ne na pustinju kakva je Deliblatska peščara bila pre planskog pošumljavanja pre mnogo decenija.
Pošto nema smisla ponavljati se, preskočiću opisivanje staze i samo ću reći da smo lagano završili najdužu stazu (39 kilometara) i zabeležili ukupno 201 bod za PK "Borkovac" iz Rume, što će nekome iz uprave verovatno više značiti nego nama koji smo pešačili.
Nama je najbitnije da smo na stazi uživali i da smo prijatan umor "zalečili" hladnim pivom na cilju. Veća nagrada nam i ne treba.
Do kraja ovogodišnjeg turnusa Vojvođanske treking lige ostalo je još samo jedno kolo, Kup Fruške gore na Popovici 25. oktobra.
Ukoliko nam se ostvare neki drugi planovi, mogli bismo ipak i da ga propustimo, ali o planovima sve u svoje vreme... Ako se i ne ostvare, rado ćemo se vratiti dobro poznatim stazama.
Kao što se rado vraćamo i u Deliblatsku peščaru...