Nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica

Od četrnaest nacionalnih parkova u Rumuniji, izletnicima iz Srbije najpristupačniji je nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica (Parcul Naţional Cheile Nerei - Beuşniţa), udaljen tridesetak kilometara od granice sa Srbijom kod Bele Crkve.

Sa oko 36 hiljada hektara, nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica jedan je od manjih u Rumuniji, a iako su za ime parka zaslužne dve njegove najveće znamenitosti, kanjon reke Nere i vodopad Beušnica na reci Beu koja se uliva u Neru na području parka, ovaj kraj krije još mnogo zanimljivosti.

Zato se sve više ljubitelja prirode iz Srbije upućuje ovamo, obično u proleće kad su reke i vodopadi najbogatiji vodom...

 

U nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica može se ući sa više strana, a glavni prilaz je iz pravca sela Potok (Potoc), odakle se do srca parka može doći i asfaltnim putem (istini za volju prilično lošim).

Međutim, planinarske ture najčešće idu obilaznim putem preko živopisnih livada i pašnjaka, i tako izbegavaju da veći deo staze duž reke Beu prolaze dva puta. Zbog toga što park prati tok reke, prava kružna staza ne postoji, i najmanje kilometar i po do vodopada Beušnica i nazad mora se u bilo kojoj varijanti preći u oba smera. Polaskom iz sela Potok i završetkom u selu Saska Romana (Sasca Română) prolazi se kroz najveći deo parka i vidi najveći deo njegovih atrakcija.

Tehnički je izvodljivo napraviti i kružnu turu sa startom i ciljem u selu Saska Romana, ali bi takva staza bila duga skoro trideset kilometara pa tako nije baš za svakog. Mada i standardna ruta između dva sela ima više od dvadeset kilometara, to je zbog blagog terena i umirujućeg efekta vode praktično i ne oseti.

Staza kojom planinarske grupe ulaze iz pravca sela Potok prolazi ispod jednog brda koje se strmo izdiže iznad uglavnom blago zatalasanog terena, ali se relativno malo planinara i popne do njegovog vrha.

Uspon je oštar ali kratak, i savladava se za manje od pola sata, a nagrađen je odličnim pogledom sa oko 660 metara nadmorske visine na dolinu reke Beu koja čini najlepši deo nacionalnog parka. Po lepom vremenu, kad nema izmaglice, mogu se videti čak i Vršačke planine.

Retki ostaci zidina i temelja na vrhu svedoče o postojanju tvrđave o kojoj nema mnogo podataka u istorijskim izvorima. Tvrđava se najčešće naziva Ilidija po obližnjem selu, a neki je po drugom selu u blizini zovu i Sokolari.

Arheološka istraživanja datiraju je u period između XII i XVI veka, ali je lokalna predanja smeštaju čas u rimsko doba, čas u doba Marije Terezije, čas u doba Turaka, odakle potiče i narodni naziv Begova tvrđava (Cetatea Beiului), koji je u skladu sa nekoliko sličnih toponima u okolini, uključujući kraško vrelo Begovo oko (Ochiul Beiului), pa i samu reku Beu.

Legende o tvrđavi i njenoj okolini pričaju o skrivenom blagu, tajnim prolazima i tužnim ljubavima, i kao i obično ne treba im verovati previše...

Od brda na kom se nalaze ostaci tvrđave, popeli se na njega ili ne, do same doline reke Beu ima još oko dva kilometra širokim zemljanim putem koji se blago spušta, kroz samo naizgled pitomu bukovu šumu o čijoj pravoj prirodi najbolje govore table upozorenja o prisustvu medveda i zabrane silaska van uređenih staza...

Iako nacionalni park skoro svi posetioci poistovećuju sa Nerom, reka Beu je zapravo njegova najveća zvezda, sa nekoliko izuzetnih vodopada i kaskada na jedva dvadesetak kilometara toka. Voda reke Beu je hladna, bistra i kažu da je pitka celom njenom dužinom.

Odmah uz reku Beu nalazi se nebično vrelo po imenu Begovo oko (Ochiul Beiului). Sa petnaestak metara u prečniku, potpuno je mirno i deluje kao stajaća voda. Ipak, slapovi koji se prelivaju sa njegove ivice svedoče o suprotnom.

Potpuno prozirna voda stvara iluziju mnogo manje dubine: iako izgleda relativno plitko, do dna Begovog oka zapravo ima skoro deset metara. Tajanstvenoj atmosferi doprinosi i nestvarni plav odsjaj površine vode.

Legenda o nastanku vrela govori o ljubavi između mladog turskog bega i rumunske seljančice, koju je otac ubio kad je saznao da se tajno viđa sa Turčinom, a od suza koje je beg isplakao za njom nastalo je Begovo oko...

Od slapova i Begovog oka ima još desetak minuta pešačenja do lokaliteta koji daje polovinu imena nacionalnom parku.

 
Vodopad Beušnica (Beuşniţa) na reci Beu, visok oko petnaest metara, jedan je od najpoznatijih pojedinačnih spomenika prirode Rumunije.

Međutim, kao i mnogi drugi slični vodopadi, Beušnica nije uvek bogata vodom. Najjači utisak ostavlja u proleće, kad se tope snegovi sa nižih vrhova Karpata u zaleđu nacionalnog parka. Sa druge strane, toplo leto i sušan period godine mogu da učine da ne izgleda onako veličanstveno kao na slikama na internetu. Ipak, vodopad vredi videti i u takvom izdanju, kad se otkriva inače skrivena zanimljiva struktura kamena.

Nekoliko kilometara nizvodno od Beušnice nalazi se i manji vodopad La Vaioaga, koji ume da ostavi jači utisak jer je skoro uvek veoma snažan i bogat vodom.

 

Vodopad je visok desetak metara, a do njega se silazi prilično strmom stazom koja se odvaja sa glavnog šumskog puta, ali je prizor vredan svake muke.

Glavni ulaz u nacionalni park, ujedno i ulaz u sam kanjon Nere, nalazi se na oko sedam i po kilometara od Beušnice, na mestu gde se reka Beu uliva u Neru.

Odatle se zvanično granaju tri glavne staze nacionalnog parka - jedna duž reke Beu i dve duž same Nere: kraća, dužine oko tri kilometra, ka selu Saska Romana (Sasca Română) i duža, od oko petnaestak kilometara u suprotnom pravcu. S obzirom na to da je ta duža staza ujedno i manje zanimljiva, prelazi je i srazmerno manji broj posetilaca parka, i praktično niko iz Srbije. Odavde se odvaja i staza do takozvanog Đavoljeg jezera (Lacul Dracului), još jedne atrakcije parka koja je ipak suviše daleko da bi se tek tako uvrstila u plan jednodnevnog izleta...

Otprilike na pola puta između glavnog ulaza u park i Beušnice nalazi se i ribnjak, gde se u improvizovanoj kantini može naručiti sveža pastrmka na žaru i popiti hladno pivo ili sok, ali i kupiti suveniri i lokalni proizvodi.

Tek staza ka selu Saska Romana zapravo ulazi u kanjon Nere.

Reka Nera se već na prvi pogled razlikuje od reke Beu. Šira je, mirnija, pitomija. Deluje kao da više nema šta da dokazuje nakon što je kroz okolne stene prosekla svoj put, naizgled mnogo lakše nego što su ljudi prosekli stazu koja vodi duž njene desne obale.

Staza je najvećim svojim delom široka tek toliko da čovek može da prođe, a na nekim mestima vodi i direktno kroz stenu, kroz probijene tunele od kojih su neki toliko dugački da im se ne vidi drugi kraj, a u nekima čovek treba dobro da se sagne da bi se provukao.

Između tunela, pogled na Neru oko trideset metara ispod staze oduzima dah, nekima od lepote, nekima možda i od straha od visine...

Poslednje iskušenje na kraju staze je viseći most nadomak cilja u selu Saska Romana. Posle toliko godina u upotrebi, most je ipak dosta bezbedniji nego što se to na prvi pogled čini, ali ga svejedno treba prelaziti oprezno, jedan po jedan, pa prelazak veće grupe može da potraje i više od sat vremena...

 

U takvim grupama, neplanirano slobodno vreme za one koji most pređu među prvima lako je potrošiti uz jeftino hladno pivo ispred prodavnice u Saska Romani. Prijatno iznenađenje je da u seoskim dućanima uz standardne leje i evre primaju i dinare.

S obzirom na to koliko lepota krije nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica na tako malom prostoru, ali i na to koliko nam je blizu, nije ni čudo da ga iz godine u godinu posećuje sve više izletnika iz Srbije. Međutim, koliko god park Kanjon Nere - Beušnica bio atraktivan, drugi rumunski nacionalni parkovi su jednako ili čak i više atraktivni, i svaki zavređuje da se doživi iz prve ruke.

Po bogatstvu prelepe prirode, susedna Rumunija je definitivno jedna od najpotcenjenijih država u Evropi, a sve njena blaga ne mogu se otkriti ni za jedan život, a kamoli za jedan dan...