Nacionalni park Kanjon Nere - Beušnica (Parcul Naţional Cheile Nerei - Beuşniţa) nalazi se u Rumuniji, tridesetak kilometara od granice sa Srbijom kod Bele Crkve.
Za ime parka zaslužne su dve njegove najveće atrakcije, kanjon reke Nere i vodopad Beušnica, ali i pored njih u parku ima još mnogo zanimljivih stvari, i zato se sve više ljubitelja prirode iz Srbije upućuje u ove krajeve.
Sam kanjon Nere, bar u onom najatraktivnijem delu uređenom za pešačenje, dug je svega nekoliko kilometara, pa zato turu započinjemo na izlazu iz sela Potok (Potoc), prvo preko pašnjaka i livada kroz slikovite predele jugozapadne Rumunije, a zatim duž šumovitih obala reke Beu, desne pritoke Nere.
Iako nacionalni park svi poistovećuju sa Nerom, njegova najveća zvezda zapravo je reka Beu, koja se na svega desetak kilometara toka može pohvaliti sa dva izuzetna vodopada, kao i nekoliko kaskada.
Voda je hladna, bistra i kažu da je pitka duž celog toka. Meni od nekoliko gutljaja ništa nije falilo.
Odmah uz reku Beu nalazi se nebično vrelo po imenu Begovo oko (Ochiul Beiului). Sa petnaestak metara u prečniku, potpuno je mirno i deluje kao stajaća voda. Ipak, slapovi koji se prelivaju sa njegove ivice svedoče o suprotnom.
Potpuno prozirna voda stvara iluziju mnogo manje dubine: iako deluje kao relativno plitko, do dna Begovog oka zapravo ima skoro deset metara. Tajanstvenoj atmosferi doprinosi i nestvarni plav odsjaj površine vode.
Vodopad Beušnica (Beuşniţa) na reci Beu, visok oko 15 metara, jedan je od najpoznatijih spomenika prirode Rumunije.
Međutim, toplo leto i sušan period godine mogu da učine da ne izgleda onako veličanstveno kao na slikama na internetu. Ipak, kad je vodopad siromašan vodom otkriva se skrivena struktura kamena ispod vodopada, koju samu po sebi vredeli videti.
Inače manji vodopad La Vaioaga, koji se nalazi dosta nizvodno od Beušnice, ume da ostavi jači utisak jer je skoro uvek vrlo bogat vodom.
Do ovog vodopada visokog desetak metara treba sići prilično strmom stazom koja se odvaja sa glavnog šumskog puta, ali je prizor vredan svake muke.
Glavni ulaz u nacionalni park, ujedno i ulaz u sam kanjon Nere, nalazi se na oko 7,5 kilometara od Beušnice i odatle se ulazi na dve staze duž kanjona Nere: kraću od oko pet kilometara, ka selu Saska Romana (Sasca Română) i dužu, od oko petnaestak kilometara u suprotnom pravcu.
Odavde se odvaja i staza do Đavoljeg jezera (Lacul Dracului), još jedne atrakcije parka koja je ipak suviše daleko da bi se tek tako uvrstila u plan jednodnevnog izleta. U nacionalnom parku nalazi se i ribnjak, gde se može probati sveža pastrmka na žaru, ali i popiti hladno pivo ili sok.
Reka Nera se već na prvi pogled razlikuje od reke Beu: šira je, mirnija, pitomija. Deluje kao da više nema šta da dokazuje nakon što je kroz okolne stene prosekla svoj put, naizgled mnogo lakše nego što su ljudi prosekli stazu koja vodi duž njene desne obale.
Staza je najvećim svojim delom široka tek toliko da čovek može da prođe, a na nekim mestima vodi i direktno kroz stenu, kroz probijene tunele kojih ima desetak, od kojih su neki toliko dugački da im se ne vidi drugi kraj, a u nekima čovek treba dobro da se sagne da bi se provukao. Između tunela, pogled na Neru oko trideset metara ispod staze oduzima dah, nekima od lepote, nekima možda i od straha od visine...
Poslednje "iskušenje" nakon ispešačena 23 kilometra je viseći most nadomak sela Saska Romana, koje je ujedno i cilj ove staze. Most treba preći oprezno, jedan po jedan, pa prelazak veće grupe može da potraje i više od sat vremena...
Ipak, neplanirano slobodno vreme za one koji most pređu među prvima lako je potrošiti uz jeftino hladno pivo ispred prodavnice u Saska Romani. Prijatno iznenađenje je da u seoskim dućanima primaju i dinare!
S obzirom na to koliko lepota krije nacionalni park Kanjon Nere - Bešnica na tako malom prostoru, ali i na to koliko nam je blizu, nije ni čudo da ga iz godine u godinu posećuje sve više izletnika iz Srbije.
Međutim, ovo je tek jedan delić fascinantne prirode kojom je susedna Rumunija prebogata, i koji se ne može otkriti ni za jedan život, a kamoli za jedan dan...
....pišeš tako da nam je, čitaocima, kao da smo bili tamo, a naročito kraj one divote od Begovog oka...Hvala što nas uvek vodiš sa sobom, iako ne mrdamo nikuda...
ОдговориИзбришиNema na čemu. :) Bez lažne skromnosti, fotografije ne mogu baš najbolje da dočaraju atmosferu Begovog oka (bar ove moje ne mogu), ali uz kratak opis stekne se već neka slika...
ИзбришиVrlo lep clanak
ОдговориИзбришиHvala! :)
Избриши