Obnovljena zgrada Beogradske zadruge

Nedavno obnovljena palata Beogradske zadruge u Karađorđevoj ulici u Beogradu svečano je otvorena za javnost 27. juna 2014. godine.

Jednom od arhitektonski najvrednijih zdanja u Beogradu (pa i Srbiji) s početka XX veka vraćen je zasluženi sjaj, tako da ova ionako prelepa zgrada danas izgleda lepše nego ikada. U državi u kojoj se inače ne obraća mnogo pažnje na arhitektonske spomenike, ovo je retko pozitivna vest i možda pokazatelj da se Beograd polako vraća u društvo iole značajnih evropskih prestonica.

Oduvek se sećam ove zgrade kao zapuštene, okrnjene i čađave fasade, musavih prozora i zarđale kupole, ali i pored svega toga fascinantne. Beogradska zadruga (ili zgrada Geozavoda, kako je neki još zovu, jer je u njoj dugi niz godina bio smešten Zavod za geološka i geofizička istraživanja) za mene je uvek bila možda i najlepša zgrada u Beogradu. Zapravo, na jednom od uvodnih predavanja na Arhitektonskom fakultetu, u nekom upitniku koji su brucoši popunjavali, kao odgovor na pitanje "koji objekti u Beogradu na Vas ostavljaju najjači utisak" (ili nešto slično tome), upisao sam i njen naziv. Čisto da se zna.

I pre nego što sam ikada uopšte pomislio da ću se baviti arhitekturom, skver u Karađorđevoj ulici na koji izbijaju zgrada Beogradske zadruge, hotel Bristol i još nekoliko prelepih stambenih zgrada iz iste epohe, za mene je oduvek imao duh prave stare kontinentalne Evrope. (Dobro, dugo je tu bila i jedna benzinska pumpa, ali šta sad...) Osećaj koji je u meni uvek izazivao taj prostor mogu jako lako da uporedim sa onim koji čovek ima u centru Pariza, Beča ili Pešte. A veliki deo zasluga za to išao je veličanstvenoj zgradi Beogradske zadruge.

Sticajem okolnosti, pre nekoliko godina učestvovao sam u pisanju "Srpske enciklopedije", grandiozno zamišljenog nacionalnog projekta koji je ispao prilično jalov (kada se u uređivačku politiku umešala partijska, kako to već biva), tako da se nakon objavljivanja samo dva toma od predviđenih petnaestak ne zna da li će se uopšte nastavljati. U prvom tomu pomenute enciklopedije, između ostalog, potpisao sam i odrednicu "Beogradska zadruga".

Ovde je navodim onako kako je objavljena nakon redaktorskog kasapljenja.

"Naziv B. z. nosi palata u Karađorđevoj ulici u Beogradu s početka XX v. Naručilac projekta bilo je Srpsko osiguravajuće društvo (ranije Beogradska zadruga), prva srpska osiguravajuća kuća osnovana 1882. Za tu priliku angažovane su arhitekte Bogdan Nestorović i Andra Stevanović. Nestorović je bio autor osnove zgrade, dok je autor konstruktivnog rešenja bio Stevanović. Zgrada je projektovana pod uticajem dekorativizma pariske škole, a građena je 1905-1907. Jedna je od retkih zgrada u Beogradu, koja ima elemente secesije, ali i dalje nije potpuno oslobođena akademskih načela, dok stilom najviše pripada eklekticizmu. Osnova zgrade rešena je simetrično u odnosu na simetralu oštrog ugla prema Svetonikoljskom trgu u Karađorđevoj ulici. Duboko zasečen ugao ostavio je prostor za koncepcijski originalnu ideju glavne fasade na uglu. Fasada je okrenuta prema trgu, s velikom kupolom složene konstrukcije kao glavnim motivom i velikom staklenom površinom, koju obuhvata velika niša s polukružnim lukom (na taj način se osvetljava glavna svečana sala na spratu), kao i dve manje niše sa skulpturalnim kompozicijama. Na krajevima dva bočna krila zgrade, prema reci Savi, takođe su se nalazile dve manje kupole koje danas više ne postoje. Na glavnoj fasadi nalazi se i veliki zidni sat, jedan od retkih u Beogradu početkom XX v. Arhitekte su, pod uticajem svetske izložbe u Parizu 1900, koristile u to vreme najmodernije tehnike i materijale, od armiranog betona do dekoracija u veštačkom kamenu. Palata B. z. i susedni hotel "Bristol" bile su prve građevine s armirano-betonskim šipovima podignute u Srbiji. Palata je pod zaštitom države kao jedan od najreprezentativnijih arhitektonskih objekata svog vremena." 

Iako ovaj deo Karađorđeve ulice (neki ga zovu Svetonikolski ili Svetonikoljski trg, a neki Mali pijac - oba ova istorijska naziva koristila su se naizmenično na ovom prostoru) još uvek ne blista punim sjajem, danas to čvorište u urbanom tkivu Beograda ponovo deluje kao gradski centar, umesto kao crna tačka našeg odnosa prema graditeljskom nasleđu.

Zgrada Beogradske zadruge, obnovljena i spolja i iznutra, ponovo je jedan od najraskošnijih beogradskih arhitektonskih spomenika, i s punim pravom se može reći - jedan od najlepših. I mada ne bi bilo pravedno reći da je renoviranjem ovoj zgradi vraćena njena lepota, jer je ona nikada nije ni gubila, Beogradska zadruga ponovo služi da se njome ponosimo umesto da se stidimo što smo dozvolili da propada. Taj ponos ne leži samo u činjenici da Beograd ima jednu građevinu na kojoj bi mu svaki evropski grad iskreno pozavideo, već i u tome što pokazuje da takve građevine ume itekako da predstavi u pravom svetlu. Možda sa zakašnjenjem, ali svakako ne i prekasno. 

Iskreno se nadam da obnova Beogradske zadruge nije samo ad-hoc projekat i da će uskoro i neka druga vredna zdanja biti konačno vraćena u reprezentativno stanje. Ma kakve političko-propagandne pobude stajale iza nekih javnih projekata, ako im je krajnji rezultat pozitivan mora im se odati priznanje.

A kad bi se svakoj vrednoj zgradi, ne samo u Beogradu, posvetio samo deo pažnje koji zaslužuje, gde bi nam bio kraj...