Kotlenik: Skrajnuta planina hajduka i četnika

Svako mesto na ovoj našoj planeti, ma koliko veliko ili malo, ima svoj autentični duh i neku svoju priču po kojoj se razlikuje od drugih, naizgled vrlo sličnih mesta.

Ipak, neka mesta ne uspevaju i da se nametnu kao opštepoznati simboli u kolektivnoj svesti, uprkos geografskim, istorijskim i ostalim odlikama koje im daju specifičan karakter. Razlozi za to mogu biti razni, od fizički skrajnutog položaja do svesne sistemske marginalizacije, i tako su poneka mesta osuđena da večito ostaju slabo poznata u širokim krugovima.

Jedno od takvih mesta je i šumadijska planina Kotlenik, mesto burne prošlosti i očuvane prirode, planina retko pominjana u izletničkom kontekstu, ali po svemu sudeći još ređe posećivana...

Smešten između dolina Zapadne Morave na zapadu i Gruže na istoku, Knića na severu i Kraljeva na jugu, Kotlenik čini izdvojenu planinsku masu u južnom delu Šumadije.

Za razliku od obližnjih manjih planina u okruženju kao što su Ješevac, Bukovik i Vujan, Kotlenik je jasno definisan u odnosu na neposrednu okolinu, mnogo je pristupačniji od većine planina u okolini (do samo dva kilometra ispod njegovog najvišeg vrha može se doći asfaltnim putem), u istorijskom smislu je bar jednako značajan, ako ne i značajniji od mnogih drugih obližnjih planina, ali i pored svega toga ostaje večito u drugom planu, pogotovo iza Gledićkih planina na zapadu i Jelice i Stolova sa druge strane Zapadne Morave...

U istoriji, Kotlenik se najpre pominje kao uporište hajduka pre i tokom Prvog srpskog ustanka. 

Centralna ličnost ovog perioda bio je Jovan Petrović Kursula, hajdučki harambaša i vojvoda Karađorđeve vojske koji je delovao iz kotleničkog sela Cvetke. Kursula se u bitkama isticao velikom hrabrošću, naročito u megdanima, po kojima je i dobio taj nadimak koji na turskom znači "megdandžija".

Teško ranjen u Deligradskoj bici 1813. godine, tražio je da ga odnesu u Cvetke, gde je ubrzo umro, i sahranjen je u porti seoske crkve brvnare, gde mu se grob i danas nalazi. Neobično je da mu se natpisi na nadgrobnoj ploči i spomeniku ne slažu oko toga gde je smrtno ranjen - na ploči je naveden Deligrad, a na spomeniku piše Varvarin...

Jovan Kursula važi u narodu i kao osnivač crkve u selu Cvetke, a za njenu izgradnju vezana je zanimljiva legenda.

Po njoj, saznavši da Turci planiraju da spale crkvu u selu Obrva, Kursula je okupio svoje hajduke i u toku jedne noći celu crkvu rastavio i ponovo sastavio u selu Cvetke, u koje Turci nisu smeli da priđu. 

Naravno, ova legenda nije potkrepljena istorijskim dokazima. Naprotiv, crkva u selu Cvetke pominje se već u turskom popisu iz 1735. godine, a postoji i dokument koji potvrđuje da je ta crkva uništena posle sloma Prvog srpskog ustanka i da je na njenom mestu izgrađena nova 1824. godine.

Današnji izgled crkva je dobila 1880. godine, kada joj je povećana visina a krov promenjen tako da mu je smanjen nagib a povećane strehe, po čemu se na prvi pogled razlikuje od drugih crkava iz istog perioda. Još jedna njena specifičnost je horska terasa u enterijeru, po čemu je među crkvama brvnarama u Srbiji jedinstvena.

U porti crkve brvnare nalazi se i malo groblje, koje čini pravi muzej na otvorenom, sa starim grobovima od kojih neki potiču i iz vremena pre ustanaka, galerijom krajputaša iz I svetskog rata, kao i manjim brojem novijih spomenika, a tu je i mala spomen-kuća posvećena Jovanu Kursuli.

Pored stare crkve, 1964. godine podignuta je i nova zidana crkva u kojoj se danas obavljaju bogosluženja, a ceo kompleks danas predstavlja svojevrstan duhovni centar ovog kraja.

Selo Cvetke ujedno je i početna tačka za pristup vrhovima Kotlenika. Markirane staze polaze upravo od crkve, mada je diskutabilno da li se do vrhova može stići samo prateći planinarske oznake.

U smislu planinarske infrastrukture, Kotlenik je planina neobičnih kontrasta. Planinu presecaju jaki i dobro prohodni putevi, ali od kojih mnogi uopšte nisu ucrtani u planinarske i topografske karte. Markacije se pojavljuju sporadično, bez neke očigledne logike, i isto tako neočekivano i nestaju, dok su sami vrhovi kao po pravilu zapostavljeni, zarasli i teško dostupni.

Primera radi, do najvišeg vrha Kotlenika, nazvanog prosto Veliki vrh (749 m.n.v.) vodi široki kolski put, koji se par stotina metara pre vrha račva u dva kraka nevidljiva u savremenim digitalnim topografskim podlogama, a ne odgovaraju u potpunosti ni stanju iz poslednjih vojnih karata (iz 1971. godine), koja se spajaju u krug par desetina metara pre najviše tačke, odakle do obeležja vrha ne postoji ni naznaka staze i potrebno je probiti se kroz paprat i trnje kupine...

Veliki vrh (749 m.n.v.)

Slična situacija je i na drugim vrhovima u krugu oko sela Cvetke.

Mada je vrh Orlovo (666 m.n.v.) nekada imao obeležje u vidu kamena sa ispisanim imenom i visinom vrha, danas to obeležje više ne postoji.

Za razliku od drugih, vrh Vršelj (708 m.n.v.) je lepo pristupačan, ali preko njega samo prolazi staza i bez pogleda na kartu izletniku je na licu mesta nemoguće da zaključi da se nalazi na tački koja ima sve geografske karakteristike pravog planinskog vrha.

Suprotno od toga, do vrha Velika gradina (590 m.n.v.) nema prave staze, samo blagi nagoveštaj putanje u dobrom smeru, a onda se na najvišoj tački izbija na nekakvu skalameriju od metalnih cevi nejasne namene ali jasne potvrde ljudskog delovanja na tom mestu. Uprkos imenu vrha, ostaci nekakvog starog grada ili utvrđenja mogu se eventualno izmaštati...

Orlovo (666 m.n.v.)

Skoro čitava planina je obrasla gustom šumom, puna vekovnih stabala bukve i cera koji zaklanjaju poglede sa svih vrhova. Na tek poneki vidikovac može se naleteti u nižim delovima.

Najvećim svojim delom, Kotlenik zapravo nema upečatljivih pejzaža po kojima bi se lako mogao prepoznati u odnosu na bilo koju drugu planinu, i možda je baš zato među izletnicima manje popularan od drugih planina u okolini.

Ali, celodnevni boravak u dubokoj šumi višestruko je značajan za psihičko i fizičko zdravlje, i upravo to je i najveća prirodna vrednost Kotlenika.

Vršelj (708 m.n.v.)

Guste i jake šume koje su tokom Prvog srpskog ustanka bile skrovište hajduka uslovile su i da Kotlenik tokom II svetskog rata bude jedna od najjačih baza četničkog pokreta. Već početkom rata, na Kotleniku je formiran Kotlenički vojnočetnički odred, koji je zajedno sa partizanima učestvovao u opsadi Kraljeva tokom oktobra 1941. godine.

Zbog strateškog položaja u Šumadiji, van glavnih puteva a relativno blizu većih gradskih centara poput Kraljeva, Kragujevca i Čačka, Kotlenik je služio i kao četničko skrovište, ali i kao zvanični centar za regrutaciju i obuku novih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. O veličini ovog centra svedoči podatak da je samo u septembru 1943. na Kotleniku četničku zakletvu položilo 1500 regruta, a na tom mestu je 2011. godine podignut spomenik na taj događaj, koji danas predstavlja verovatno najuređeniji lokalitet na čitavoj planini.

Na stranu to u šta se četnički pokret pretvorio do kraja rata i kako je njegova celokupna uloga u ratu prikazivana u posleratnom periodu, u tom trenutku je Jugoslovenska vojska u otadžbini još uvek i formalno bila na strani saveznika, tačnije do Teheranske konferencije u decembru 1943. godine, kojom je zvanično ukinut njen saveznički status.

Međutim, danas se Kotlenik ređe pominje u tom kontekstu, za razliku od Ravne gore i Jelice, iako je imao objektivno jednak (a možda i veći) značaj za četnički pokret...

Poslednja istorijska crtica u kojoj se pominje Kotlenik vezana je za NATO agresiju 1999. godine, kada je srušen repetitor Televizije Kraljevo koji se do tada nalazio na planini.

Prilikom raščišćavanja terena posle bombardovanja poginula su dva inženjerca Vojske Jugoslavije, kojima je godinama kasnije podignut spomenik u šumi nedaleko od sela Cvetke.

Velika gradina (590 m.n.v.)

Za jednu skrajnutu i slabo poznatu planinu, bez uređenih vrhova i vidikovaca, Kotlenik je iznenađujuće zanimljiv za obilazak, a za to je zaslužno više faktora.

Jedan je njegova istorija, čiji tragovi su vidljivi na mnogo mesta na samoj planini, ali na koje malo šta ukazuje dok se zaista i ne kroči njegovim stazama. A da bi se ono videlo ono istorijski najvrednije - crkva brvnara sa starim grobljem u selu Cvetke - nije potrebno ni silaziti sa asfalta.

Drugi, verovatno bitniji prosečnom izletniku koga ne interesuje istorija, biće njegove vekovne šume, kakvih je širom Srbije sve manje, čija moć se oseti čak i u kišnom i blatnjavom jesenjem ambijentu, i koje i pored toga što se Kotlenik definitivno ne može svrstati među vrhunske planinarske atrakcije prosto zovu da se ova šumadijska planina poseti ponovo i doživi u nekoj lepšoj atmosferi.

Ponekad je i bolje nemati velika očekivanja od nekih mesta, tako uvek postoji mogućnost da nas ona nečim iznenade. A iako Kotlenik možda nije prepun prijatnih iznenađenja, sigurno neće nikoga ni razočarati.