Januar u tri slike

Proširujući granice svoje zone komfora, uhvatimo sebe ponekad kako neke doživljaje koje bi neko drugi smatrao pravim avanturama posmatramo kao obične, skoro svakodnevne.

Za sve ove godine koliko beležim utiske sa putovanja i planinarskih akcija, nije malo tura o kojima nisam napisao ni reč. Neke mi nisu bile dovoljno inspirativne, za neke sam prosto mislio da nikoga ne bi ni zanimale. A opet, uvek bi me iznenadilo kad bi neki tekst koji nisam smatrao uspelim u bilo kom smislu izazvao pozitivne reakcije (ali i - češće - obrnuto).

Ovog januara, iako sam svakog vikenda bio negde, pisao sam samo o novoj Krletovoj stazi na Fruškoj gori, a propustio sam da se osvrnem na neke jače i zahtevnije akcije i što više razmišljam o tome sve mi se više čini da bi ipak trebalo ispraviti tu nepravdu... A kako sam o januarskim tradicionalnim usponima već pisao više puta, mislim da će sada jedan tekst biti sasvim dovoljan - januar 2023. u tri slike. 

Slika 1 - Božićni uspon na Rtanj

Najmasovniji tradicionalni zimski uspon u Srbiji, ujedno i jedan od kondiciono najtežih uspona u Srbiji u bilo koje godišnje doba, ove godine je okupio primetno manje učesnika nego u prethodnih nekoliko godina.

Možda za to treba kriviti sneg koji je planinare iznenadio više nego poslovično iznenađene putare (od idiličnih slika potpuno suvog i sunčanog grebena Rtnja do tridesetak centimetara belog pokrivača nisu prošla ni cela četiri dana), možda cirkularno pismo organizatora koje je naplašilo mnoge potencijalne učesnike opisima stanja staze i preporukama za korišćenje zimske opreme.

Šta god da je bio razlog, prijalo je. Naravno, opet su se pravile gužve na vidikovcima i vrhu, ali bar nije bilo zastoja, propuštanja, čekanja...

Prijali su i vremenski uslovi, kao poručeni za jednu lepu zimsku akciju. Dosta snega, prilično toplo (tek koji stepen ispod nule), skoro bez vetra (što se na Rtnju graniči sa neverovatnim), jedino je gusta magla pri vrhu sakrila vidike i tako malo pokvarila ugođaj... Ali, prilike za popravni će uvek biti. Rtanj će uvek biti tu, a biće valjda i zime.

Izlišno je pominjati da je prijalo i druženje. Jesmo malo nastupali kao razbijena banda, ali do kraja smo nekako uspeli da se pohvatamo. Mnogo poznatih lica, mnogo pozitivne energije.

Ukratko, baš lepa tura.

Slika 2 - Bogojavljenski uspon na Beljanicu

Januarska akcija na Beljanici ima nešto kraću tradiciju od drugih tradicionalnih zimskih tura u Srbiji, ali se s punim pravom svrstava među teže. Usponu fali dvadesetak metara da dostigne okruglu hiljadarku, ali je zato spust niz strme padine pune sitnog oštrog kamenja naporan i kao da nema kraj.

Bogojavljenski uspon na Beljanicu obično je i najslabije posećena zimska akcija u kalendaru PSS, ali ove godine odziv je bio začuđujuće mali. Razlog ćemo verovatno naći u vremenskoj prognozi. Kao i obično, ono što neke uplaši i odvrati drugi jedva čekaju, ali je onih dvestotinak planinara koji su bili spremni na metar snega ipak bilo uskraćeno za značajnije padavine - ako je na istočnim padinama još i bilo nekakvog snežnog pokrivača, silazak zapadnom stranom protekao je u pravoj prolećnoj atmosferi.

Za razliku od Rtnja, na Beljanici smo uglavnom uspeli da se održimo u kompaktnoj grupi sve vreme, a usled manjeg broja učesnika na trenutke nam je delovalo kao da smo sami na čitavoj planini, a to je uvek dobar osećaj.

Možda su nam na samom vrhu oblaci zaustavili poglede ka nekim većim daljinama, ali je ostatak ture prošao kako se samo poželeti može. Ni vodopad Veliki buk i vrelo Lisine u podnožju nisu razočarali.

Sjajan i ispunjen dan. Kao i svaki dan proveden u prirodi.

(Foto: Nenad Radić)

Slika 3 - Jubilej Šidskog novogodišnjeg maratona

Na poleđini prethodne dve slike ostaće ostaće dve dileme koje, šta god neko mislio, nije bilo tako lako rešiti.

Istog dana kad je održan Božićni uspon na Rtanj, održan je i Šidski novogodišnji maraton, i to jubilarni deseti put! Mnogo toga vezuje me za ovu manifestaciju, između ostalog bio sam jedan od prvih dobitnika plakete "Svih sedam dana u nedelji na Šidskom novogodišnjem maratonu", a prvi pravi tekst na ovom blogu bio je upravo izveštaj sa prvog maratona u Šidu. Nije mi bilo lako da odlučim, ali Rtanj je prevagnuo za nijansu.

Istog dana kad je održan Bogojavljenski uspon na Beljanicu, održan je i Pavlasov memorijal na Fruškoj gori. Ova dilema je bila potpuno drugačije prirode od prethodne jer su je odlučivali kompleksniji faktori od puke zahtevnosti i aktraktivnosti staze, i na neki način je bila mnogo teža. Naučio sam s godinama da se ne opravdavam i da se nikad kajem nakon izbora. Biće godina kad neće biti povoda za ovakve dileme, a biće i prilike za drugačije odluke...

Lepo iznenađenje iz Šida stiglo je u moje ruke nekoliko dana kasnije - plaketa zahvalnosti za podršku maratonu tokom prvih deset godina postojanja. Nikad nisam patio od preterane potrebe za priznanjima, ali ovom sam se stvarno obradovao.

Mada, i dalje tvrdim da je jedini čovek kome bi trebalo zahvaliti što je maraton uspeo da opstane punu deceniju njegov idejni tvorac Slobodan Lalić Dele, čovek bez čije vizije verovatno nikome ne bi palo na pamet da 14. januar svake (ili skoro svake) godine provodi u blatnjavim šidskim atarima...

Sledeće godine 14. januar pada u nedelju, što znači da će se Božićni uspon na Rtanj i Šidski novogodišnji maraton održati dan za danom, što dalje obećava jedan potpuno sumanut vikend za početak planinarsko-trkačke sezone!

Ali, do tada imamo na raspolaganju još jednu celu godinu, koja tek treba da ispuni svoja obećanja...