22. 5. 2018.

Jastrebac 2018: Još jedan treking zelenim srcem Srbije


Kao što Heraklit nije mogao dvaput da kroči u istu reku, tako i mi retko kada možemo da doživimo jednu planinu dva puta na isti način. Nekad su dovoljne sitnice, malo manje oblaka, malo više sunca, malo drugačiji vidici, da se osećamo kao da smo na nekom poznatom mestu prvi put.

Pa opet, neke staze koje prelazimo iz godine u godinu, ma koliko se razlikovale u detaljima, umeju posle određenog broja ponavljanja i da postanu zamorne.

Organizatori ovogodišnjeg kola Treking lige Srbije na Jastrepcu znaju to vrlo dobro, zato su nas ove sezone obradovali prilično izmenjenom trasom trke, a koliko su uspeli u tome da stvore potpuno nove utiske kod potpuno starih učesnika akcije, dalo bi se dosta diskutovati...


U dilemi da li da tekst o jastrebačkom trekingu za 2018. godinu napišem iz ugla običnog učesnika ili (još običnijeg) člana Komisije za planinarski treking Planinarskog saveza Srbije, odlučio sam se ipak za ovo drugo stanovište.

Možda će zato delovati malo suvoparnije nego inače, ali prosto sam stazu prošao toliko mehanički da su mi najživopisniji utisci ostali iz onih delova dana pre i posle trke... Zajedničko klackanje minibusom sa ekipom inđijskog Železničara svakako je nešto što bi se dalo ponoviti (sledećeg puta nadam se sa malo boljim sporazumevanjem sa drugarima koje je trebalo da pokupimo na prolasku kroz Beograd), opuštencija i druženje na cilju se podrazumeva i za naredna kola.




Nova jastrebačka treking staza odlično je zamišljena na papiru, što ne znači da ne funkcioniše i na terenu. Od ove godine, ovo je jedna od retkih treking trka kod nas na kojoj takmičari ne moraju na samom startu da se odluče na koju stazu žele da idu, već imaju mogućnost da je skrate ili produže po želji i mogućnostima, što je svakako plus.

Još jedan plus je to što od ove godine sve tri staze izlaze na atraktivni vidikovac Sokolov kamen (1025 m.n.v.) i vrh Bela stena (1256 m.n.v.), za koje su proteklih godina takmičari na velikoj stazi bili uskraćeni. Ove godine pravo uživanje na ovim lokalitetima nije dozvolilo vreme, i u meteorološkom i u hronološkom smislu, ali u svakom slučaju makar i par sekundi otvorene vizure znači više od kilometara i kilometara za pogled neprobojne šume.





Možda i najveća vrednost ove staze (mnogi će se verovatno složiti, dok neki verovatno izričito neće) su njenih prvih pet-šest kilometara tokom kojih se savladava skoro dve trećine ukupnog uspona od respektabilnih 1500 i kusur metara, praktično "vertikalni kilometar" u okviru jedne treking staze.

Ono što malo kvari utisak je to što staza posle toga u svakom smislu pada - sledi uglavnom spuštanje, pomalo kratkih i sporadičnih uspona, i poslednjih 15 kilometara po skoro ravnom, tvrdo nabijenom širokom putu primerenijim kamionima za vuču drva nego planinarima... Da je podloga ostala jednako raznovrsna i u drugoj polovini ova staza bi sigurno konkurisala za zvanje jedne od najlepših kod nas, ovako ostaje samo lepuškasta...





Organizatori su se svojski potrudili da staze urede, obeleže i markiraju (tako da je ovde mogao da se izgubi samo neko ko baš ne želi da prati znakove pored puta), ali nisu na tome i stali. Jednostavno, sve što je trebalo da funkcioniše dobro - funkcionisalo je odlično.

Ako se stazi i ima šta zameriti, ponašanju kontrolora, dežurnih, zapisničara, radnika u domu "Dr Žarko Žarić" nema ama baš ništa. Pa ipak, nekako su nas Kruševljani na to i navikli; prigodni i vredni pokloni sponzora za najbolje takmičare samo su šlag na toj torti.

Ostaje pitanje dosta nepravednog sistema nagrađivanja "najboljih" juniora (samo onih sa male staze, dok za one sa srednje nije bilo nikakvih nagrada), ali kao član komisije koja je takvo pravilo izglasala (ma koliko ja lično bio protiv) jedino što mogu da uradim je da se do sledeće prilike za izmenu pravilnika lige pokrijem ušima i ćutim, a tada ću učiniti sve da počnemo da favorizujemo one koje se takmiče sa mnogo jačima od sebe (pa makar i bili poslednji na stazi) umesto onih koji skupljaju lake brzinske poene u realno slabijoj konkurenciji... Toliko o tome, za sada.





Jastrebačka trka možda nije postavila rekord po broju učesnika, ali će zato ostati upisana kao jedna od najbržih trka ovog tipa otkako se treking odomaćio i kod nas.

A po gostoprimstvu i domaćinskoj atmosferi Kruševljani su odavno među najboljima. Zato ćemo se verovatno vratiti ovamo i dogodine, pa makar se i ona monotona druga polovina velike staze ne promenila do tada...

Ionako se u istu reku ne može kročiti dvaput.



Нема коментара:

Постави коментар