Zatražite od bilo koga da nabroji nekoliko planina u Srbiji i budite sigurni da će Rtanj navesti među prvima. Krečnjačka planina koja obeležava sam završetak venca Karpata nadaleko je poznata, obično iz dva (često dijametralno razdvojena) razloga: dok je jedni poštuju zbog prirodnih vrednosti i kondiciono zahtevnog uspona drugi je povezuju sa natprirodnim silama... Usamljena gromada sirove snage jednako privlači i jedne i druge, magijom koju je nemoguće osetiti čitajući reportaže i gledajući slike...
Iako će mnogi odmah istaći "pravilan piramidalan oblik" Rtnja, ova planina uopšte nema oblik piramide, a kamoli pravilne. Rtanj je zapravo izdužena masa koja se sa severne strane završava nepravilnom kupom koja, posmatrana iz daljine (pa i to samo iz određenih uglova) zbog konstantnog nagiba pomalo podseća na piramidu. Nedoumice oko toga da li je Rtanj piramida ili ne razvejavaju se što mu se više približavate, a onaj ko se popeo na njegov najviši vrh i još uvek tvrdi da Rtanj ima "pravilan piramidalan oblik" samo želi da veruje, poput Foksa Moldera.
Pa opet, ni surove činjenice neće sprečiti priče koje kolaju o ovoj planini, od zakopanog blaga preko mistične energije i poseta vanzemaljaca do najmaštovitijih teorija zavere, uključujući i "proverenu informaciju" o bečkom moleru koji je glavom i brčićima na vrhu Rtnja kovao plan o osvajanju sveta...
Čak i bez ovih bajki, Rtanj vekovima važi za atraktivno mesto, ali pre svega zbog prirodnog bogatstva. Od davnina je u narodu poznat Rtanjski čaj (varijetet biljke latinskog naziva Satureja Montana), za koji se tvrdi da podstiče cirkulaciju i olakšava disajne tegobe ali i da služi kao afrodizijak; šta god pričali lokalci, Rtanjski čaj ipak ne raste samo na Rtnju, ali je od cele Srbije ovde najzastupljeniji, pa otud i ime. Drugo veliko bogatstvo Rtnja je bio kameni ugalj, koji se ovde iskopavao do 1967. godine kada je rudnik zatvoren usled pojave metana.
Neki planinari smatraju da u Srbiji postoje dve planinarske Meke, vrhovi na koje se neizostavno morate popeti ako želite da se zovete planinarem. Jedan je Trem na Suvoj planini, a drugi (ili bolje rečeno prvi) Šiljak na Rtnju.
Različiti izvori uglavnom se slažu da je upravo ovde održan prvi organizovani planinarski izlet u Srbiji, ali se ne slažu da li je vođa pohoda iz 1901. godine bio Jovan Žujović, Jovan Cvijić ili Aleksa Stanojević, dok se negde pominje i apotekar Julije Draškoci iz Svilajnca koji je prema nekim navodima organizovao izlet na vrh Rtnja još 1873. godine! Šiljak je sa svojih 1565 metara nadmorske visine i preko 1200 metara uspona i u to vreme bio krupan planinarski zalogaj, ali je tada još uvek predstavljao komad netaknute prirode. Godine 1902. jevrejska porodica Minh otvara rudnik u podnožju planine, koji će (posredno i neposredno) zauvek izmeniti lice Rtnja.
Rudnikom je najduže gazdovao Julius Minh, koji je ostao upamćen kao veliki dobrotvor: urbanizovao je i uredio naselje Rtanj, izgradio školu, sokolski dom, bioskop... Procvat ovog kraja zaustavila je njegova tragična smrt - izvršio je samoubistvo zbog jednog obećanja datog radnicima koje tuđom krivicom nije uspeo da ispuni.
Nakon njegove smrti, njegova udovica dala je da se u njegovu čast na samom vrhu Rtnja izgradi kapelica, koja je završena 1934. godine. Vazda zahvalni Srblji odužili su se Minhu tako što su, u potrazi za zlatom koje je njegova udovica navodno tamo sakrila, kapelu krajem šezdesetih godina demolirali a početkom devedesetih potpuno razorili dinamitom... Na ruševine koje još uvek stoje na vrhu pre nekoliko godina postavljen je veliki drveni krst, a inicijative za obnovu kapele do danas su bez rezultata...
Od Žujovića i Cvijića naovamo, nemoguće je izbrojati koliko je planinara i izletnika (pa i lovaca na vanzemaljce i skriveno blago) pohodilo Rtanj, a tradiciju uspona održava nekoliko planinarskih društava iz okoline, među kojima i OPSD Dragan Radosavljević iz Zaječara, koje već 35 godina u prvoj polovini januara organizuje Božićni uspon na Rtanj. Rumski PK Borkovac učestvovao je na ovoj akciji više puta, poslednji put pre tri godine, kada je uspon obeležila snažna mećava i ledena kiša koja je nekoliko dana pred održavanje akcije bukvalno sasekla rtanjske šume koje se do danas nisu potpuno oporavile.
Zahvaljujući istaknutoj fizionomiji, Rtanj je sa autoputa E-75 vidljiv već sa stotinak kilometara udaljenosti. Međutim, dok silazimo na magistralu M-36 kod Paraćina vidimo samo veliki oblak koji sedi na tlu tu negde kod Boljevca. Skrivena u njemu, najkontroverznija srpska planina vreba svoj plen u vidu stotina planinara iz celog regiona. Kažu da se idealni uslovi za zimski uspon (snežna podloga, mnogo sunca i nimalo vetra) na Rtnju dešavaju jednom u deset godina. Ovo definitivno nije ta godina.
Delić atmosfere
Kasnimo na otvaranje akcije, ali sve što propuštamo je verovatno samo neka prigodna govorancija. Planina ionako ne može da pobegne. Stavljanje kamašni, razvlačenje štapova i spremni kao zapete puške hitamo za grupama koje su ranije krenule na uspon severnom stranom, od separacije napuštenog rudnika.
Kako napredujemo uzbrdo, krajolik sve više izgleda kao preslikan iz Andersenovih bajki. Tišinu šume remeti samo krckanje leda pod đonovima i pucketanje drveta pod naslagama sleđenog inja koje ne mogu da otresu ni udarci štapa. Svetom planinom, kako je još zovu neki, vlada svečan mir. Bar dok ne počnemo da sustižemo grupe koje su krenule ranije...
Sigurno sam već bar jednom pričao kako ne volim republičke akcije. Obično se pretvore u gužvu i nered od previše učesnika, mahom neiskusnih, kojima je to možda i prvi pravi uspon na planinu. Ni ovogodišnji Božićni uspon na Rtanj nije bio izuzetak po tom pitanju.
"Čepovi" na uskim grlima na stazi, beskrajni zastoji, pauze za fotografisanje svaki čas... Sve to ume da iznervira i najvećeg flegmatika, pa sa godinama sve više razumem one vodiče koji izbegavaju ovakve manifestacije u širokom luku...
Pa opet, čak ni takva gungula ne može da poremeti magiju Rtnja, da oslabi privlačnu snagu Šiljka koji vuče sebi raznorazne vikend-avanturiste poput magneta.
Da li je lepše penjati se u manjoj grupi? Apsolutno!
Da li zbog toga treba izbegavati ovakve aranžmane? Ukoliko niste asocijalan/mizantrop/antropofob/sve od navedenog, naravno da ne.
Može se i u gužvi uživati, kao što je moguće uživati i u vremenu po kakvom većina ljudi ne bi ni psa pustila iz kuće. Divno grozno vreme, kako to slikovito reče jedan moj drugar.
O samom usponu nema se toliko toga reći, a da ne bi bilo razvlačenje jedne te iste (zimske) žvake. Utaban i klizav sneg, hladnoća koja ujeda svaki izložen deo kože, vetar koji probija do kosti i nosi sitne iglice leda koje bodu pravo u oči kao varnice, maglena zavesa koja sprečava da pogled odluta dalje od desetak metara...
U suštini, preslikana atmosfera od pre tri godine, sa jedinom razlikom što je ove godine i severna staza do vrha (koja važi za težu i naporniju od južne) bila otvorena...
I kako onda da krivim one koji se s pola (južnog) puta okrenuli i vratili natrag u podnožje, kad sam i sâm to s teškom mukom učinio pre tri godine? I treba li slaviti one koji su stigli do vrha kao heroje ili ih se kloniti kao ludaka, vrlo je relativna stvar...
U sumrak, poslednji učesnici uspona spuštaju se do baze akcije, nekadašnjeg rudarskog naselja. Uspon je završen. Ljudi se tužno vraćaju kući, ponosni, neustrašivi. Ali ne bez gubitaka, ne bez rana... i ne bez ulova!
U rančevima kese rtanjskog čaja, u planinarskim knjižicama pečat vrha, poneko je promrzline zgrejao vrućom kuvanom rakijom...
Ali najveća nagrada, najveći dobitak - biti na vrhu, prvi put ili sto prvi put, svejedno je. Magija Rtnja uvek će privlačiti znatiželjnike, jednako one koji samo žele da uživaju u blagodetima ovog sveta kao i one u potrazi za nekim mističnim silama izvan njega...
Šiljak će ostati da para nebo i kad mi uveliko budemo daleko, ali će njegov poziv ostati otvoren. Do nekog sledećeg puta...
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар