29.06.2016.

Sto godina od iskrcavanja srpske vojske na Krfu


Krf, grčko ostrvo na krajnjem severu Jonskog mora, za Srbe ima mnogo veće značenje od pukog letovališta.

Feniksovo gnezdo srpske državnosti u Velikom ratu neraskidivo je utkano u srpsku kolektivnu svest kao jedna od velikih geografskih pozornica istorije naroda koji duže pamti poraze od pobeda.

Pre tačno sto godina, 1916. godine, prvi brodovi sa srpskim vojnicima koji tek što su završili tragično povlačenje preko Albanije iskrcali su se na obalama Krfa, gde će neki od njih ostati do oporavka i nastavka ratovanja na Solunskom frontu, a neki zauvek...


Čak i za one koji su spavali na časovima istorije, samo ime Krfa simboliše veliko stradanje, ali i veličanstveni oporavak ne samo vojske, već cele srpske države.

Izabran kao privremeno sedište vlade tokom dela I svetskog rata pre svega zbog grčke neutralnosti u do tada najvećem sukobu koji je čovečanstvo videlo, Krf je tokom dve godine rata (1916-1918) bio u najbukvalnijem smislu dom za stotine hiljada Srba, ne samo vojnika i visokih državnika već i običnog naroda koji je u zbegu potražio spas iz okupirane otadžbine.

Mnogi od njih nisu preživeli višemesečni prelazak surovih albanskih planina, tokom zime, sa zalihama hrane za jedva desetak dana i uz česte napade pljačkaša.



Prvi brodovi sa srpskim izbeglicama pristigli su u luku Guvija, desetak kilometara severno od glavnog grada Krfa. U ovoj luci, danas krcatoj luksuznim jahtama, stoji skromno spomen-obeležje na srpskom, grčkom i francuskom jeziku.

Odavde su pristigli Srbi upućivani na osnovnu trijažu do ostrvca Lazareto, odakle su najteže oboleli sprovođeni do improvizovane poljske bolnice na ostrvu Vido nadomak glavnog grada, koje će zbog negostoljubivog terena i u početku ogromne stope smrtnosti zbrinutih bolesnika ubrzo dobiti nadimak "ostrvo zmija".

Guvija




U vreme dolaska bolesnika na Vido, na tom ostrvu su postojali samo ostaci utvrđenja iz vremena venecijanske vlasti (XVI-XVIII vek), krš i golet.

Zbog ovakve pustoši, mnogi i do danas veruju da su srpski vojnici umirali zbog uslova lečenja, dok je istina da najveći broj ne bi preživeo ni da se našao na najopremljenijoj klinici... Zabeleženo je da je prvih dana po pristizanju u bolnicu na Vidu umiralo i po 300 ljudi dnevno.

Tela su prvobitno sahranjivana na ostrvu, a kad je to postalo nemoguće zbog stenovitog terena odvožena su na pučinu i spuštana u more. Mada tačno mesto nije zabeleženo, Srbi od tada ceo pojas mora oko Vida nazivaju Plavom grobnicom.

Ostrvo Vido, okruženo Plavom grobnicom




Po završetku rata, tadašnji prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, i sâm smešten na Krfu tokom 1916. godine, pokrenuo je inicijativu da se na Vidu podigne monumentalna kosturnica.

Izgradnja je započeta 1929. godine po projektu dvorskog arhitekte Nikolaja Krasnova, ali budući jugoslovenski kralj neće doživeti da ovaj objekat vidi završen; mauzolej je svečano otvoren 1939. godine, a Aleksandar je pet godina ranije ubijen u atentatu u Marseju.

Reklo bi se da je ovo bio poslednji trenutak da se oda ovakva počast srpskim vojnicima: ubrzo je izbio i II svetski rat, a struja koja je iz njega izašla kao pobednička sistematski (iako ne potpuno otvoreno) se potrudila da što dublje potisne sećanje na značaj Srbije u I svetskom ratu, što joj je bar na neko vreme i uspelo.

(Svaki pobednik uvek piše sopstvenu istoriju. Danas je opet popularno negirati zasluge pobednika II svetskog rata na ovim prostorima, dok se ponovo s ponosom sećamo nekih dugo zaboravljenih heroja prethodnog svetskog sukoba, poput Milunke Savić i Momčila Gavrića. Doći će valjda jednom i vreme da slavimo sve svoje junake jednako, ma koji režim bio aktuelan...)

Spomen-kosturnica na Vidu




U mauzoleju na Vidu danas leže ostaci 1232 srpska ratnika kojima su imena bila poznata, uz 1532 neimenovana tela sahranjena u okolini i još oko 5000 onih položenih u Plavu grobnicu.

Prvobitna grobnica srpskih vojnika nalazi se malo iznad mauzoleja, obeležena kamenim krstom do kog se stiže stazom kroz danas prijatnu šumu. O Plavoj grobnici svedoči tabla sa stihovima pesnika Milutina Bojića, koji je i sam preživeo užase Vida, ali nije dočekao da vidi i kraj rata, preminuvši u Solunu jedva godinu dana kasnije, sa samo 25 godina...





Međutim, malo ljudi zna podatak da prvo srpsko groblje na Krfu uopšte nije bilo na Vidu.

U blizini mesta Agios Mateos, petnaestak kilometara južno od glavnog grada Krfa, pripadnici Drinske divizije sahranili su svoje saborce koji nisu uspeli da prežive prelazak Albanije na njivi koju im je ustupio jedan grčki seljak.

Iako su i ova tela kasnije preneta u mauzolej na Vidu, na tom mestu još uvek postoji originalni spomenik, retko pominjan kad se priča o Srbima na Krfu.

Groblje Drinske divizije kod mesta Agios Mateos




Sećanje na boravak srpske vojske i državnog vrha na Krfu čuva se u Srpskoj kući, spomen-galeriji u sklopu počasnog konzulata Srbije u glavnom gradu.





Postavka je ove godine revidirana povodom stogodišnjice iskrcavanja na Krf, ali oni koji su ranije imali prilike da posete Srpsku kuću kažu da je nova izložba značajno ublažena i ispeglana da bude što više politički korektna, naročito prema nekim danas "prijateljskim" narodima koji su se prema Srbiji tada poneli svakako samo ne prijateljski, pa tako umesto potresne i intenzivne emocije posetioci iz "nove" Srpske kuće iznose utiske kao iz bilo kog drugog generičkog muzeja...

Albanska golgota jedva je ovlaš pomenuta, patnje bolesnika na Vidu još šturije, ali zato ne manjka predložaka koji svedoče o bogatom kulturno-umetničkom društvenom životu srpskih ekspatriota, pa se tako stiče slika da su Srbi od 1916. do 1918. godine na Krfu ne samo živeli potpuno normalno, već praktično i uživali punim plućima...






Naravno, ovo verovatno i jeste istina za jedan deo najvišeg državnog vrha: neki od najbitnijih funkcionera pristigli su nekim mnogo komotnijim putevima, mimo albanskog krša, i naravno da su imali povlašćen status, ma šta istorija kasnije govorila.

Danas je, na primer, zaboravljen slučaj Pašićevog sina Radomira, koga je otac umesto u rat poslao u neutralnu Švajcarsku, da bi ovaj ipak dospeo na Krf o sopstvenom trošku, gde je bahanalisao preko svake mere, između ostalog rugajući se bolesnicima na Vidu i ubivši jedno dete kolima u glavnom gradu...

Zvuči li ovo poznato? Ionako znamo da kod Srba državu više čine njeni čelnici nego pûk.

L'etat - c'est moi, ma ko bio na vlasti; ništa se za ovih sto godina nije promenilo.






Sto godina kasnije, sećanje na prelazak Albanije i iskrcavanje na Krf još uvek živi, ali neke nijanse su iz godine u godinu sve bleđe...

Popularna teorija zavere o zataškavanju srpske istorije od strane nekih zlih sila ima samo jednu manu - zapravo to činimo sami sebi!

Ipak, ono što daje nadu da u narednih sto godina Srbi na Krfu neće ostati samo mit poput Kosovskog je to što praktično ne postoji srpski turista koji uz odmor na Krfu neće posetiti i Vido i Srpsku kuću i tako održati sećanje živim...



Ma koliko bi se moglo diskutovati o odluci vrhovne komande da iz okupirane države povuče čitavu vojsku i dobar deo naroda (među kojima i neke od predaka autora ovog teksta) usred ciče zime najtežim mogućim putem, odluci koja je (direktno i indirektno) stajala života skoro trećinu ukupnog stanovništva tadašnje Srbije, ne može se poreći da su gostoljubivost i nesebičnost Krfljana presudne 1916. godine bitno uticali na opstanak Srba u XX veku.

A ako to nije dovoljan razlog da se Krf čuva u kolektivnoj svesti srpskog naroda kao skoro pa sveto mesto - ništa nije...




Нема коментара:

Постави коментар