11.01.2021.

O novim počecima


U kosmičkim okvirima, završetak još jednog kruga jedne kugle od zemlje, vode, vazduha i vatre oko jedne ogromne nuklearne reakcije potpuno je nebitna pojava. Ipak, neki od stanovnika ove kugle pridaju tom trenutku možda i prevelik značaj.

Svi oni poslovi koje smo razvlačili cele godine počinju pred kraj decembra da se ubrzano završavaju, kao da će tridesetprvog u ponoć čitav svet prestati da postoji, a ne započeti još jedan dan ni po čemu posebno različit od onog pre njega.

Ali, završetak jednog ciklusa od 365,25 ovozemaljskih dana ne obeležavaju svi baš prvog januara. Meni lično mnogo je značajniji jedanaesti, iz mnogo razloga.

Između ostalog, jedanaestog januara pre sedam godina započeo sam avanturu zvanu blog. I kao pravi pravcati đak prvak perpetuuM Mobile još uvek raste, uči i raduje se otkrivanju nepoznatog.


Protekla dva meseca bio sam mnogo manje aktivan nego inače. Razlog za to je obostrana nespecifična upala pluća, koja srećom (ili ipak ne?) nije imala nikakve veze sa kugom novog vremena zvanom COVID-19, što mi je potvrđeno sa dva negativna PCR testa i negativnim testom na antitela pre nekoliko dana.

To ne znači i da je bolovanje prošlo tek tako. Bilo je dana kad mi je samo prelazak iz jedne sobe u drugu predstavljao toliki napor da sam posle toga morao da legnem da odmorim. Bilo je dana kada nijedna količina analgetika prosto nije mogla da učini ništa protiv skoro parališuće glavobolje. Bilo je dana kad sam gubio strpljenje, kad sam se pitao koliko dugo sve to može da traje... Ali nijednog jedinog dana nisam pomislio da neće proći. Preživeo sam i mnogo gore stvari.

Born to lose, live to win, što bi rekao Lemi.



Nesrećnu 2020. godinu u planinarskom smislu završio sam (naravno) na Fruškoj gori. Za nekoga kome nisu strane ni staze trocifrene kilometraže, tih šest i po kilometara poslednje godišnje šetnje bili su veliki kao kuća.

Dobro, ne baš naročito velika kuća, pre kućica. Ali i dalje veliki.



Obećavajuću 2021. započinjem (naravno) ponovo na Fruškoj gori, stazom koju bih u najboljim danima nazvao možda kratkom i laganom, ali u ovim okolnostima bila je sasvim taman. Stare staze za novu godinu, dvocifren broj kilometara za nove početke...



Prvi sneg je došao kao poručen. Nije ga bilo baš toliko da učini da svet izgleda potpuno novo, kao veliki beli list papira za crtanje, ali i dalje je to čaroban svet, Hobse, stari druže...

Svet prepun mogućnosti. Prepun staza na koje tek treba da stignemo. Planova koje tek treba da ostvarimo.

Svet prepun novih početaka.

Hajde da istražujemo!




2 коментара:

  1. Zar te nije majka savetovala da ne sediš na ladnom betonu? :)

    Siguran sam da te hvataju pundravci, ali moraš polako napred. Te upale pluća baš unazade zdravlje i kondiciju i ne sme se odmah krenuti punim gasom. Vidi šta se desilo Cheddi...

    ...i džabe ja pričam, eno ga se mlati 18 km po Kusaku...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa dobro, nije baš polako ali idem postepeno, prvo 2-3 kilometra, pa 7, pa 13, pa sad tih 18-19. :)

      Još nisam počeo ponovo da trčim, ne planiram ni neke mnogo ekstremnije ture u dogledno vreme, a o maratonima još uvek ni ne razmišljam. Biće vremena za sve.

      Uostalom, imam i doktorku u kući i moram da je slušam, potpisao sam tako. :D

      Избриши