Kablar, Eleninom stazom (do onog što je ostalo od vidikovca)

Mada o tome ne postoji zvanična i opšte prihvaćena evidencija, obično se uzima da u Srbiji ima oko 160 planina i 3000 planinskih vrhova. Ovčarsko-kablarska klisura obuhvata tek nekoliko (pored Ovčara i Kablara tu su i Debela gora, Orovica i još par nižih i manje poznatih brda), ali se sa vidikovaca iznad Zapadne Morave pružaju neki od najlepših prizora u centralnoj Srbiji.

Planina Kablar ima dva vrha, oba bez nekog posebnog vlastitog imena. Viši, "pravi" vrh na 889 metara nadmorske visine malo je skrajnut u odnosu na većinu markiranih staza, tako da ga ređe posećuju i planinari, a većina urbanih izletnika ne zna ni da postoji. Drugi vrh, koji lokalci nazivaju i "komercijalnim", niži je tek četiri metra i nekada je bio poznat po fantastičnom pogledu, pre svega na meandre Zapadne Morave.

Danas, niži vrh Kablara je gradilište, reljefa izmenjenog do neprepoznatljivosti i pogleda zaklonjenog zaštitnim ogradama i priručnom nadstrešnicom sklepanom od dasaka i cirade.

Na najlepšem vrhu jednog od najlepših predela Srbije počinje gradnja ružne skalamerije od čelika i stakla koja nije potrebna nikome osim onih čija noga ovde nikad nije kročila, sa panoramskom terasom, info centrom, kafićem, asfaltnim putem i parkingom za desetine automobila, po državnom projektu u predelu pod strogom zaštitom iste te države.

Instant priroda za one koji bi voleli da odu u prirodu, ali tako da zapravo ne odu u prirodu...

U podeljenim stavovima da li se izgradnjom veštačkog vidikovca prirodne lepote uništavaju ili zapravo približavaju najširim narodnim masama nažalost nisu jedinstveni ni lokalni planinari iz Čačka i okoline: dok neki ovu priču otvoreno podržavaju većina je začuđujuće indiferentna, a oni malobrojni koji se zdušno bore da makar spreče dalje unakažavanje planine praktično su proglašeni državnim neprijateljima...

U atmosferi u kojoj čak i zvanične institucije koje (bi trebalo da) se bave zaštitom prirode izdaju dvosmislena i oprečna saopštenja, deluje da inače vrlo popularni Kablar nikad nije bio posećen kao poslednjih nekoliko nedelja.

Od početka radova, bukvalno stotine planinara svakog vikenda izlazi na ono što je ostalo od vidikovca na Kablaru, neki da još jednom (ili prvi put) vide čuvene meandre pre izgradnje platforme, neki da mirnim putem izraze svoje negodovanje, a većina samo da bi dali do znanja drugarima iz Čačka da nisu sami u borbi koja deluje unapred izgubljena...

Na Kablaru smo poslednji put bili u oktobru, na kolu Treking lige Srbije. Kontrolna tačka je bila na nižem vrhu, ali staza nije izlazila i na vidikovac. Nevena je dežurala, ja sam trčao, stigli smo samo da razmenimo par rečenica u nekoliko minuta.

O projektu novog vidikovca dosta se govorilo u medijima, o zakulisnim radnjama mnogo više na društvenim mrežama. Neke razmere čovek ipak shvati tek na licu mesta i u direktnom razgovoru s nekim ko je upućen i u ono što se ne vidi na prvi pogled, ali nažalost ništa više ne zvuči iznenađujuće... 

Radovi bez dozvola i istraživanja, protesti, hapšenja, zastrašivanja, noćne patrole... Građani koji štite od države prirodu pod zaštitom države. Preapsurdno i za Pajtonovce...

Nevena

Mesec dana kasnije, ponovo smo na Kablaru. Nemam običaj da posećujem ista mesta više puta godišnje, pogotovo u tako kratkom razmaku, ali nekad je povod bitniji od naših navika.

Prirodu doživljavamo kao nepromenljivost, i ima nečeg paradoksalnog - istovremeno strašnog i tužnog - u svedočenju promenama na licu jedne planine i svesti da neko mesto u sadašnjem obliku možda vidimo poslednji put...

Večito u potrazi za stazama kojima se ređe ide, planirali smo da do vidikovca izađemo preko zloglasnih Noževa, stazom koja se po tehničkoj zahtevnosti graniči sa alpinizmom a u bajkama nekih planinara se naziva i najtežom planinarskom stazom u Srbiji.

Teške kiše nekoliko uzastopnih dana ranije uslovile su promenu plana, i umesto preko Noževa Nevena nas je povela tek nešto lakšom Eleninom stazom.

(Foto: Ilija Malešević)

Elenina staza predstavlja još jedno idejno čedo kontroverznog Ratka Rabrenovića (nazvana po njegovoj unuci), o čijem delu planinari gaje oprečna mišljenja ali mu se objektivno mora odati priznanje na neizmernom trudu na trasiranju i markiranju staza po planinama Ovčarsko-kablarske klisure, i šire.

Mada neke Ratkove staze često prate neku samo njemu znanu logiku, većinu odlikuje pravi planinarski senzibilitet koji podrazumeva uživanje u svakom koraku, bilo zbog zanimljivog terena, izuzetnih vizura ili prosto savladavanja uspona.

Na jednoj ovakvoj stazi čovek vrlo lako zaboravlja sve banalnosti svakodnevice, ali povod koji nas sve okuplja na Kablaru ne može se smetnuti s uma ni u jednom trenutku...

Kao malo koja staza na Kablaru, Elenina staza obiluje vidikovcima ka skoro svim okolnim atrakcijama. Čas gledamo ka Ovčar banji, čas ka Čačku, malo-malo pa vidimo znamenite moravske meandre, a skoro svakim pogledom dominira stamena gromada Ovčara.

U više navrata ugledamo i kolonu planinara ka Savinoj isposnici u kablarskoj steni. Poslednjih godina, uglavnom beogradska planinarska društva pozivaju na akciju "obnove" isposnice, i planinari često na svojim turama iznose u rančevima ili rukama građevinski materijal. Čačani na ovo ne gledaju baš blagonaklono, jer se ta građa koristi zapravo za izgradnju novog konaka uz istorijsku isposnicu, za potrebe dvojice monaha iz obližnjeg manastira, bez ikakve formalne dozvole.

"Kako možemo da budemo protiv izgradnje vidikovca, a da podržavamo izgradnju konaka", Nevena se pita retorički, "divlja gradnja je divlja gradnja..."

"Kad malo bolje razmisliš, svi ti manastiri su zapravo divlja gradnja", kažem, ali ne želim time da opravdam ovo što se danas radi. Naprotiv, dokle god postoji makar jedna institucija koja je na bilo koji način i iz bilo kog razloga iznad sistema, dotle će se i drugi provlačiti između pravila...

Pogled ka nižem vrhu Kablara sa Elenine staze udara u vertikalan, nesavladiv stenoviti zid, koji umesto skromne drvene ograde završava ružna plava cirada ispod koje tutnji pneumatska bušilica. Deluje kao da će završnica biti najteži deo uspona, ali staza skreće u luk i kroz gustu šumu izlazi pod sam vrh.

Izbijamo na novoprosečeni put do vidikovca, izravnat buldožerima i valjcima, na kom bi se bez problema mogla mimoići dva šlepera. Put se završava pred velikom metalnom kapijom, kamere i stražarska kućica se podrazumevaju.

Čuvari naravno treniraju strogoću, ali kad već jednom prođemo sa druge strane ograde ne samo da ne pokušavaju da nas isteraju sa gradilišta već sa prilično napadnom dozom ponosa pozivaju da priđemo i započinju prijateljsko ćaskanje.

Prizor je apokaliptičan - svuda su krhotine kamena, isečena stabla, limene table improvizovane ograde klepeću na vetru. Nije ni čudo da su neke kablarske staze koje prolaze ispod samog vidikovca stavljene van upotrebe, toliko toga odavde može sasvim slučajno da se otkači i ubije nekoga dole na mestu...

Stariji čuvar pita odakle smo, onda pita da mu pokažemo gde je Ruma, gde je sever. Na trenutak se primam, ali brzo odustajem. "A znate li gde je Požega? A znate li gde je Ravna gora?" Mani se, čiča, mislim se, nismo na času geografije...

"Bezbedno je ovde", kaže, ali meni ta rupetina na ivici stene ne samo da ne deluje bezbedno već vrišti tragedijom u najavi. Radoznalost je ipak jača od mene. Oko bušotine rastrčana trojica klinaca koji po najvelikodušnijoj proceni ne mogu imati više od dvadeset godina.

"Ide li to?", pitam.

"Ide, ide", viču uglas, opet taj potpuno neumesan ponos.

"Koliko još duboko treba da kopate?" Izdubili su stenu već nekih pet-šest metara, dok se zidovi rupe, ionako puni pukotina, konstantno krune.

"Još malo, još koji metar, ne znamo tačno." Nemaju oni pojma...

"Srećno", kažem. Prikladan pozdrav, rudarski...

Odmičem se i vraćam grupi, na onom što je ostalo od vidikovca. Pridružuje nam se još lokalnih planinara, boraca za očuvanje Kablara. Atmosfera je zategnuta, ali ni u naznakama nema onoga o čemu pričaju režimski mediji - nasilnih ulazaka na gradilište, provokacija, opstrukcija, napada na radnike... Čini se kao da prave probleme stvaraju oni koju čuvaju Kablar od njegovih Čuvara...

Izvučeno iz konteksta, reklo bi se slika prosperiteta. Neko samo radi svoj posao, neko samo šeta i ne smeta, i kad se sve završi svima će nam biti lepše... Ma živa idila...

Pre povratka u podnožje, odlazimo i do višeg, "pravog" vrha Kablara, tek koliko da se bar malo podsetimo kako izgleda priroda bez investitorskih intervencija...

Priroda do koje se ne može doći kolima, u kojoj nema kafića, restorana, platformi, parkinga, rampi...

Jedan običan stub, malo kamena, mnogo neba i lepote. Kome uopšte treba nešto više od toga?

Možda će novi vidikovac na Kablaru zaista dovesti hiljade turista na ovu malu šumadijsku planinu, otvoriti nova radna mesta i doneti svetlu budućnost brdskim zaseocima. Ali, ako nas je iskustvo nečemu naučilo, to je da ovakvi projekti mogu da imaju samo dve sudbine: da propadnu usled nedovoljne posećenosti, ili da otvore vrata za nove sadržaje koji bi primili posetioce čiji broj premašuje planirane kapacitete. Primera je i previše, i za jedno i za drugo. A nijedan od ova dva scenarija neće doneti Kablaru ništa pozitivno na duže staze. 

Ali, nažalost, na Kablaru je vreme za upozorenja odavno prošlo. Čak i kad bi radovi ovog trenutka prestali, šteta koja je načinjena više nikad ne može biti sanirana. Ali to ne znači da je borba besmislena i da od Kablara treba dići ruke.

I ožiljak je ponekad simbol pobede...

Postoji toliko prelepih mesta na ovoj našoj maloj ogromnoj planeti da ih ne možemo sve posetiti ni za tri života, i zato ćemo uvek gledati napred ka nekim novim horizontima, ambijentima koje tek treba da doživimo.

A opet, postoje i mesta kojima ćemo se uvek vraćati. Postoje hiljade razloga zašto - pogledi, mirisi, teksture, boje... Pa i ljudi, dragi prijatelji s kojima ćemo uvek rado podeliti planinarske staze, na Kablaru ili Ovčaru, na Fruškoj gori ili Staroj planini, Venčacu ili Zlatiboru.

Ali ni na jednu planinu se nećemo vratiti zato što ima odličan put, sjajan parking, fantastičnu ogradu, fenomenalnu platformu...

Onaj koga te stvari privlače u prirodu, tom u prirodi i nije mesto...