Bilten Putnik, leto 2022.

Ove godine leto je kasnilo nedelju dana; prosto dok nema Putnika ne može ni da se promeni godišnje doba. Ali, sad kad je tu i novi broj elektronskog biltena Planinarskog saveza Vojvodine i leto konačno može da počne!

U novom Putniku se naravno našao i jedan moj tekst (jer kako odbiti odgovornog urednika Vladu Banića kad te lepo zamoli, više puta), ali ovaj put sa moje strane ide i jedan mali presedan: čini mi se da prvi put još od prvih tekstova prenetih u Putniku (a ima tome više godina) šaljem nešto staro godinu dana umesto ganc novih utisaka.

Razlog je banalan - od poslednjih par objavljenih tekstova nijedan mi se ne dopada dovoljno da ga vidim i u Putniku, a iako sam dobio baš dosta pozitivnih komentara na priču sa Koziakasa (po običaju, uglavnom od ljudi za koje nikad ne bih pomislio da čitaju nešto što napišem) rekao sam da to neću više deliti i po tom pitanju nameravam da ostanem čovek od glupih principa.

Dakle, u novom broju Putnika ide tekst o Šomrdi i najvišim vrhovima nacionalnog parka Đerdap. Ako u Srbiji još uvek postoje nedovoljno posećena i istražena planinska prostranstva, to bi moralo biti tamo negde...

Uživajte.

Rudnik: Niko zaista ne želi dosadne ture

Zaboravljamo ponekad da planinarenje ne mora uvek da bude avantura. Ne moramo se uvek lomatati po stenju i kamenju ili zavlačiti po bespućima. Ponekad nam treba nešto opuštenije, jedan mali reset.

Posle nekoliko vezanih akcija koje nisu baš išle po planu, poželeo sam jednu laganu turu bez ikakve potrebe za improvizacijom. (Dobro, priznajem, rekao sam dosadnu turu, ali niko zaista ne želi dosadne ture, zar ne?) I kao pravi izbor lokacije Rudnik se sam nametnuo.

Najviša planina Šumadije dovoljno je blizu da ima smisla posetiti je na jedan dan, dovoljno velika da zadovolji naše apetite za pešačenje, puna raznih zanimljivosti (niko zaista ne želi dosadne ture), a opet pitoma i kao stvorena za puštanje mozga na pašu.

Na Rudniku sam ranije bio samo jednom, i to u maglenom zimskom ambijentu u kom nismo uspeli ništa naročito da vidimo, i ostala je želja da ovu planinu obiđemo i u toplije doba godine, i uverimo se u sve njene znamenitosti i lepote koje su tada ostale skrivene od naših očiju. I tako, bez previše najavljivanja, došao je na red i na to...

Koziakas (subjektivni osećaj)

Na nekim mestima ti ostane srce, i poželiš da im se vraćaš iznova i iznova. Za neka mesta ne želiš više nikad da čuješ, a deo tebe će zauvek ostati na njima kao utvara...

Planina Koziakas predstavlja jedan izduženi greben u širem masivu Pinda, koji se pruža pravcem sever-jug zapadnim obodom Tesalije. Najviši vrh Koziakasa dostiže visinu od 1901 metra iznad mora, ali se ne smatra naročitim tehničkim dostignućem.

Ali, to ne znači da ova planina ne može da pruži pravu pravcatu avantura onima koji je traže. Jednu od onih koje će neki od nas uvek pamtiti, mada bismo možda želeli da je zaboravimo...

Ovu priču nisam želeo da napišem. Univerzum mi je, na samo sebi svojstven način, rekao da treba. I onda, evo je...

45. Fruškogorski maraton - dokumentarni film

Dokumentarni film o 45. Fruškogorskom maratonu koji je napravio legendarni dr Slobodan Lalić Dele iz Adaševaca, u kom se sticajem okolnosti pojavljujem kao jedan od glavnih aktera na stazi Ultra ekstremnog maratona (133,614 kilometara dužine, 5954 metra ukupnog uspona).

Moram da priznam da sam koncept shvatao malo drugačije dok smo razgovarali pre maratona, i nisam bio baš oduševljen idejom da me neko prati kamerom na stazi kao da sam Geri Robins ili Kilijan, ali krajnji rezultat je ispao sasvim simpatično i sigurno će mi za desetak godina značiti više nego sada...

Osim toga, čini mi se da je ovo redak primer u svetu ultramaratona da je neko posvetio film autsajderima koji se jure sa limitom umesto onima koji se bore za prva mesta. Lako je navijati za pobednike...

Žao mi je jedino što Zoki, Tile i ja nismo uspeli da ostvarimo svoj naum i pređemo celu stazu zajedno. Prvih par kilometara je obećavalo sjajnu zabavu, onda smo se rasturili kao Bitlsi... No dobro, biće prilike...

Spremite kokice i uživajte u tuđoj muci.

Rtanj na teži način: Sitna stena i Super sever

Prirodne lepote retko kada mogu biti precenjene, ali ako u Srbiji postoji mesto nerealno preuveličane atraktivnosti to je definitivno Rtanj.

Rtanj nije ni najviša planina u Srbiji, ni najteža za penjanje, ne pruža najlepše prizore sa svojih vidikovaca (a da se ne lažemo nema ni oblik pravilne piramide koji mnogi iz nekog razloga umišljaju)... Pa opet, za većinu srpskih planinara Rtanj među planinama Srbije drži neprikosnoveno prvo mesto, postoje planinari koji su ga pohodili i trocifren broj puta (potpisnik ovih redova "tek" tangira dvocifren), a za neke druge planine kao i da ne postoje.

Nije teško zaključiti da jedna tako prostorno ograničena planina, sa prilično malim brojem planinarskih staza, lako može da dosadi izletnicima koji ne vole da posećuju ista mesta iznova i iznova.

Srećom, osim standardnim i dobro utabanim stazama do vrha Rtnja može se stići i nekim pravcima kojima se ređe ide, koji među prosečnim planinarima važe za teške a zapravo su samo malo zahtevniji ali i mnogo atraktivniji od puteva kojima ide većina.

Za najteže staze za uspon na Rtanj važe Sitna stena (direktan pristup severoistočnom padinom) i grebenska staza od sela Lukovo koju obično nazivaju Super sever (pa ćemo je i mi tako zvati), iako bi se pre mogla nazvati zapadnim smerom...

Postoji mnogo dobrih razloga zašto se ove dve staze obično ne spajaju u jednu akciju, ali one koji se odvaže na ovaj poduhvat očekuje pravo planinarsko uživanje!

Taorska vrela i Taorska brda, iza atrakcije

Proleće je omiljeno godišnje doba mnogih ljubitelja prirode, koji nestrpljivo čekaju prve toplije dane da ponovo izmile iz gradova. Ipak, niko se proleću ne raduje toliko kao ljubitelji vodopada, vrela i sličnih vodenih pojava koje su u to doba godine u naponu snage.

Jedno od najomiljenijih mesta ovog tipa za prolećni izlet su Taorska vrela, spomenik prirode u podnožju Povlena koji naročito u aprilu i maju privlači posetioce iz čitave Srbije.

Ali, iako su Taorska vrela prizor koji je zaista lepo videti, opšti utisak koji ostavljaju je ipak nekako neubedljiv, nedorečen, i to ne zbog same prirode nego zbog svega onoga što se vidi (ili ne vidi) iza atrakcije...

Avala - Velika očekivanja

Evo jednog potpuno ličnog i krajnje nepopularnog mišljenja: ne volim proleće!

Ne volim vreme koje se stalno menja, ne volim polen, ne volim to što se svi nečemu lažno raduju, a najviše od svega ne volim masovne planinarske akcije kad svi izmile iz kuće posle zimskog sna, sa velikim očekivanjima.

Dva puta smo otkazivali prolećnu akciju na Avali. Dve godine se ljudi raspituju za Avalu kao da je Akonkagva. Otkazali smo i neke mnogo atraktivnije akcije pa za njih niko i ne pita.

Dve godine velikih očekivanja sumirano u sto dva imena na spisku!

Nisam imao tremu kad sam vodio planinare na neke staze koje bi se mogle nazvati zahtevnim i ozbiljnim. Imao sam tremu pred Avalu!

Bilten Putnik, proleće 2022.

Proleće je stiglo na severnu hemisferu, a to znači i da stiže prolećni broj biltena "Putnik".

Udarni prilozi medijskog sredstva za promociju planinarstva, ostalih sportova na otvorenom i svega što ima veze sa aktivnim boravkom u prirodi ovog puta su posvećeni skupštini Planinarskog saveza Vojvodine na kojoj je izabrano novo rukovodstvo saveza.

Lutke sa naslovne strane su odlazeći i dolazeći predsednik PSV, a u novom broju može se pročitati i kratka planinarska biografija novog predsednika - sve ono što nikad niste želeli da saznate o meni, ali niko vas ništa nije pitao...

U drugom planu Homolja: Veliki i Mali Vranj

Kao jedan od brdovitijih a najređe naseljenih predela u celoj Srbiji, Homolje je posebno omiljeno među ljubiteljima planina koje nisu večito u prvom planu.

U poređenju sa najpopularnijim vrhovima istočne Srbije, Homoljske planine ne deluju ni zahtevno ni naročito privlačno, ali samo na prvi pogled. Pravim poznavaocima imena homoljskih visova i čuka itekako znače nešto, ali i među njima postoje neki koji uprkos objektivnoj lepoti večito ostaju u senci drugih.

Među tim zvezdama drugog plana Homolja je i Vranj, krševiti greben koji po atraktivnosti ne samo da ni po čemu ne zaostaje za daleko glasovitijim homoljskim vrhovima, nego ih većinu i prevazilazi. Ali, za Vranj se treba malo više pomučiti jer je manje pristupačan od poznatijih vrhova Homoljskih planina, pa ipak na ovoj turi svaka muka se višestruko nagrađuje uživanjem u raznovrsnim stazama i prelepim vizurama.

Neplanski Povlen. U belom.

Sjajan je to bio plan. Dva i po sata vožnje, dobar makadam od Debelog brda do ispod doma na Bobiji, onda kružić od desetak kilometara i nazad kući pre mraka. Iskoristiti poslednje trzaje zime za laganu šetnjicu. Ali, najbolji planovi miševa i ljudi...

Već na izlazu iz Valjeva brda su počela da se bele. Do Debelog brda smo uveliko bili u oblaku. Makadam preko Jablanika do Bobije potpuno zavejan, neprohodan i pešice a kamoli kolima. Otvaraju se karte, pregledaju trekovi. Dođavola, sve je sad predaleko.

Eto ga Povlen preko puta... Ma daj, opet Povlen. Koji već put?! Ima li neko pametniju ideju? Dakle - Povlen...

Vlasina na teži način: Vardenik, Čemernik, Gramada - zimi

U najhladnije doba godine, neke planinske destinacije su očigledan izbor. Lako dostupne, pune raznovrsnih sadržaja i popularnih atrakcija, bez mnogo truda privlače posetioce izdaleka.

Vlasina nije jedna od njih.

Visoravan u najpasivnijim predelima pasivnog jugoistoka Srbije leti je idealno mesto za bekstvo iz urbane sredine za one koji ne traže mnogo udobnosti. Tokom zime, turisti su ovde anomalija. 

Oni naviknuti na uređena zimovališta ovde nemaju šta da traže. Dve prodavnice (od kojih jedna radi do prvog mraka a druga po pozivu na telefon na koji se niko ne javlja), jedan restoran (koji bira kojim danima radi, a obično ne radi) i dva zamandaljena hotela, to je sve čime raspolaže Vlasina Rid, jedan od centara na obalama Vlasinskog jezera.

Oni manje probirljivi naći će za sebe već neki smeštaj sa par zvezdica od kojih je minimum jedna dobijena na lepe oči, ali jedino što im ostaje od zanimacija su okolne planine, okovane snegom dubokim preko metra koji mesecima niko nije ugazio.

A to je već naše igralište...

Trebević: Zimske razglednice sa olimpijske planine kontrasta

Od četiri sarajevske olimpijske planine, Trebević je najlakše potceniti.

Dok Jahorina i Bjelašnica već duže vreme grade imidž mondenskih skijališta a Igman je više legenda nego stvarna planina, Trebević se često smatra za obično izletište - svojevrsnu sarajevsku Avalu - pogotovo otkako je pre nekoliko godina obnovljena žičara kojom se iz strogog centra za samo desetak minuta stiže do planinskih vidikovaca.

Ali, Trebević je mnogo više od pukog mesta za predah od gradske vreve. To je planina sasvim dostojna poštovanja, prepuna kontrasta - istovremeno pitoma i surova, uređena i netaknuta, opuštena ali i nimalo naivna...

Igmanski marš, osamdeset godina kasnije

Istorija Narodnooslobodilačke borbe na teritoriji bivše Jugoslavije puna je pripovesti epskih razmera, od kojih su mnoge nakon rata poprimile gotovo mitološke dimenzije.

Jedna od takvih epizoda je i Igmanski marš.

U noći između 27. i 28. januara 1942. godine, Prva proleterska brigada prešla je planinu Igman po dubokom snegu i velikoj hladnoći, kako bi zaobišla Sarajevo pod upravom okupatora i stigla do Foče koju su tada držali partizani.

Sećanje na ovaj događaj živo je i danas. Poslednje januarske subote 2022. godine, na Velikom polju na Igmanu obeleženo je osamdeset godina od Igmanskog marša.

Šidski Novogodišnji maraton 2022.

Prvi dan godine po julijanskom kalendaru u trekerskim tefterima rezervisan je za Šidski Novogodišnji maraton. Jedna od najosobenijih trka u prirodi na ovim prostorima poslednje dve godine se, u senci korone, održava sa značajno manjim brojem učesnika, ali beskompromisno i nepokolebljivo kao i uvek.

I četrnaesti januar 2022. privukao je najupornije među domaćim ljubiteljima planinarsko-pešačkih maratona u najzapadnije fruškogorske atare, a nakon prošlogodišnje prinudne pauze ponovo je organizovana i trka na četrdeset dva kilometra.

Ako postoji bolji način da se započne trail sezona, ja ga još nisam saznao.

Bilten Putnik, zima 2021.

Kao i obično, kraj godine obeležavamo zimskim izdanjem biltena Putnik.

U novom broju našao se i moj prilog o Kučkim planinama, podsećanje na tople letnje dane i jednu od najatraktivnijih planinarskih akcija u godini koja odbrojava poslednje sate.

Uživajte.

Međunarodni dan planina 2021.

Jedanaesti decembar obeležava se od 2003. godine kao Međunarodni dan planina.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija ustanovila je ovaj dan na inicijativu Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), sa ciljem podizanja globalne svesti o značaju planina i ukazivanja na izazove sa kojima se suočavaju planinske oblasti, prvenstveno usled negativnog ljudskog delovanja.

Međunarodni dan planina svake godine je posvećen drugom pojmu vezanom za planine, a 2021. godine tema je održivi planinski turizam.

"14 vrhova: Ništa nije nemoguće" (2021)

Usponi na visoke planinske vrhove odavno su se pretvorili u samo još jedan vid ekstremnog turizma, i planine koje su nekad smatrane dostižnim samo najsposobnijim alpinistima danas su otvoreni za praktično sve koji su spremni da to zadovoljstvo dovoljno plate.

I pored toga, usponi na četrnaest najviših vrhova sveta još uvek važe za prestižno dostignuće, iako su i mnogi njih komercijalizovani i dostupniji nego ikad. Ali dok se broj uspešnih uspona na neke od ovih vrhova meri i hiljadama, do sada je samo četrdeset četvoro ljudi uspelo da se popne na svih četrnaest, za šta su većini bile potrebne godine, pa i decenije truda.

Zato je pre dve godine u planinarskim krugovima kao bomba odjeknula vest da je jedan čovek uspeo da se popne na svih četrnaest vrhova iznad 8000 metara nadmorske visine za samo šest meseci i šest dana! Nepalsko-britanski visokogorac Nirmal "Nims" Purdža tako je oborio dotadašnji svetski rekord u usponu na ove vrhove - za čitavih sedam godina!

Ovaj nesvakidašnji podvig predmet je dokumentarnog filma "14 Peaks: Nothing Is Impossible", koji je od pre nekoliko dana dostupan na internet servisima.

Srbija i naličje Rio Tinta (Rio Tinto Marš sa Drine!)

 

Nemam običaj da se na ovaj način uključujem u ekološke kampanje, ali ovog puta povod je veći od svih drugih priča a neutralnost pomaže samo ugnjetaču, kako reče Eli Vizel.

Eksploatacija prirodnih bogatstava ne mora nužno da povlači sa sobom i potpuno uništenje prirode, što često zaboravljamo, navikli na primere loše prakse koje gledamo svakog dana. Ali, kao da nam lekcije iz Bora, sa Fruške gore, Venčaca, Babe, nisu bile dovoljne da izvučemo pouke, pa nam sad treba još i Rio Tinto...

Ovaj spot je zapravo vrlo blag u prikazu zločina ove kompanije širom sveta.

Treking na Ovčaru 2021.

Poslednje subote u oktobru, trkom na Ovčaru završila se sezona Treking lige Srbije za 2021. godinu. 

Takmičenje koje ranije nisam propuštao (život je ono što se dešava dok smo zauzeti pravljenjem drugih planova, kako reče Lenon) ove godine završavam sa jednim jedinim učešćem. Zato ne mogu da komentarišem celu sezonu, ali mogu da iskomentarišem njen finiš. I to kakav finiš!

Fruška gora za decu, oktobar 2021.

Mnoga planinarska društva u Srbiji, naročito u manjim sredinama, imaju problem sa sve većom prosečnom starošću članstva.

Društva često osnivaju istomišljenici, okupljeni oko zajedničke vizije i ideje boravka u prirodi, i kako vreme prolazi novi planovi se prilagođavaju sve starijoj ekipi, pa čak i ako u sredini u kojoj društvo deluje ima zainteresovanih mladih članova, oni se brzo okreću ka većim klubovima koji nude dinamičnije i atraktivnije sadržaje.

Nažalost, primeri da se društva u takvim situacijama na kraju gase i prestaju sa radom nisu neviđeni.

Takođe, vrlo mali broj planinarskih klubova aktivno radi sa najmlađima, i kod većine se učešće dece u akcijama svodi na nekolicinu koja prate roditelje na turama koje nisu posebno prilagođene mlađem uzrastu, i to tako uglavnom funkcioniše do puberteta, kada deca koja do juče nisu propuštala akcije počinju da gube interesovanje.

Bilten Putnik, jesen 2021.

Kao i obično, sa smenom godišnjih doba dolazi nam i novi broj biltena Putnik, elektronskog glasila u izdanju Planinarskog saveza Vojvodine.

Dobar deo ove godine nisam pisao ni objavljivao nove tekstove (potrudiću se da to nadoknadim u mesecima koji dolaze), pa tako mojih priloga nije bilo ni u prošla dva broja Putnika. Zato me je glavni i odgovorni Vlada Banić zamolio da se iskupim tako što ću umesto jednog za novi broj poslati dva teksta, a treći (gratis!) mi se nekako sam nametnuo kao logičan deo celine.

Povratak na stranice Putnika, na velika vrata, sledi u nastavku.

Kučke planine

Severoistočno od Podgorice, duž crnogorsko-albanske granice, prostire se Kučka krajina. Surova i nepristupačna visoravan postojbina je jednog od najglasovitijih crnogorskih plemena, po kom je i dobila ime, a neplodna zemlja prošarana katunima i danas je mnogima dom.

Srce te jalove a dične oblasti čini jedna skupina planina oštrih i istaknutih golih vrhova. Neki ih smatraju najzapadnijim delom Prokletija, drugi ih svrstavaju uz obližnje Komove. A one stoje kao zaseban svet, kršne i ponosne kao i sami Kuči.

Crna Gora je prepuna divljih mesta, netaknute lepote. Nažalost, sa sve bržim razvojem planinskog turizma sve je manje onih u kojima možete da uživate u iskonskim pejzažima, i da se makar na trenutak osetite kao sami u celom svemiru.

Jedno od takvih mesta još uvek su Kučke planine.

Kosmaj, Stazom gorštaka (uglavnom)

Gledajući ka udaljenim visovima i njihovim obećanjima avanture, često se desi da nam planine u blizini ostanu van fokusa. Takva obližnja brda se svima osim najzagriženijim zaljubljenicima u prirodu u svim pojavnim oblicima čine običnim, dosadnim i nedovoljno vrednim pažnje.

Jedna od takvih destinacija je i Kosmaj, udaljen samo pedesetak kilometara od Beograda, koji žitelji glavnog grada retko smatraju za nešto više od izletišta za par sati predaha, ali onima koji to traže može da pruži sjajan celodnevni planinarski izlet.

Asenovo kale

Zvonačka banja, nekada jedan od najvećih turističkih aduta jugoistočne Srbije, danas je napuštena i tužna. Svojevremeno velelepno i luksuzno zdanje hotela "Mir", centralnog objekta banje, potpuno je ruinirano, i umesto da vrvi od života kao osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka banja se svela na prolaznu tačku retkih putnika koji se još uvek služe ovim pravcem između Babušnice i Dimitrovgrada.

Iako je obližnji kanjon Jerme poslednjih godina sve popularniji među ljubiteljima aktivnosti u prirodi, tek poneki od planinara koji u ovaj kraj dolaze pre svega zbog Vlaške planine i planine Greben produži i do Zvonačke banje.

Ono što planinare dovodi ovamo nisu ni termalni izvori ni banjski turizam, već ponajviše vrh Asenovo kale, ne toliko poznat ali vrlo atraktivan vrh koji na malom prostoru spaja istorijske i geografske znamenitosti sa tajanstvenošću karakterističnom za ove predele...

Ruj: Zabranjena slobodna zona

Državne granice često zamišljamo kao neprobojne zidine, kilometre žice ili neprohodne kanjone i gudure. Slika koju imamo u glavi obično nije pitoma planinska livada kojom vijuga kolski put.

A upravo tako izgleda Ruj.

Samo posmatrajući svet sa ovog vrha, ne možemo imati predstavu da je sve oko nas - osim uskog isečka od nekih četrdesetak stepeni ka severu - Bugarska. Linije koje dele ove padine na naše i njihove postoje samo na karti.

Ipak, ova otvorena panorama samo je privid slobode. Ruj, ujedno i naš i njihov, zabranjena je zona. Prava ničija zemlja.

Ali, zar nije svaka zemlja zapravo - ničija?

Greben planina

Na svom najužem delu, tok reke Jerme oivičen je stenovitim liticama koje sežu skoro hiljadu metara u visinu.

S jedne strane nadvija se gromada Vlaške planine, gotovo vertikalnim odsecima nad kojima se širi varljivo pitomo livadsko bilo.

Sa druge - strahovit, naizgled neosvojiv greben.

Greben planina nije ni najviša ni najprostranija u svom okruženju, a opet sve druge planine u okolini deluju spram nje sićušno i bezazleno. Odakle god je gledali, nazubljena kamena kruna ostavlja bez daha.

Koliko god Stara planina već bila afirmisana kao destinacija aktivnog turizma, toliko cela oblast jugozapadno od Pirota još uvek predstavlja prazninu na outdoor karti Srbije. Ali, sa stidljivih manifestacija koje polako počinju da privlače zaljubljenike u planinarenje u kanjon Jerme sve više se širi glas pun strahopoštovanja o planini Greben - planini sa najtežim usponom u Srbiji.

Vlaška planina

Pomen reke Jerme mnogima ne znači ama baš ništa, ali dobrim poznavaocima zavučenih kutaka Srbije samo njeno ime automatska je asocijacija na avanturu.

Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, jedno vreme teče kroz Bugarsku a zatim se vraća u Srbiju i konačno uliva u Nišavu kod sela Sukovo u blizini Pirota. Na svom toku dugom jedva sedamdesetak kilometara na nekoliko mesta se probija kroz stene i gradi impresivne klance, sa liticama visokim i više stotina metara.

Predeo koji se obično naziva kanjonom Jerme oivičen je sa dva uska klanca u kojima se sudaraju dve moćne planine - Vlaška planina i Greben.

Kanjon Jerme, gledano sa planine Ruj:
levo je Vlaška a desno Greben planina

Vlaško ždrelo

Između ta dva tesnaca, koja lokalno stanovništvo naziva Vlaško i Odorovsko ždrelo, smestio se jedan svet koji kao da ne pripada ovim prostorima i ovim vremenima, koji je vekovima odolevao osvajačima a danas i dalje odoleva pošastima masovnog turizma, i kao takav još uvek je idealna destinacija za putnike koji više vole kozje staze od popločanih šetališta i poglede za koje se treba pomučiti od ulickanih vidikovaca sa prostranim parkinzima...

Kanjon Jerme može se sagledati i doživeti na mnogo načina, ali svakako je najupečatljiviji doživljaj baš iz visine.

I dok uspon na Greben planinu važi za tehnički zahtevan i nije preporučljiv za planinare bez ikakvog iskustva, najbolji način za prvo upoznavanje sa ovim krajem upravo je Vlaška planina - divlja, surova, ali i sasvim dovoljno pristupačna za svakoga, i vredna svake muke...

Jadovnički ultramaraton: Ultra po meri planinara

Na listi najpotcenjenijih prirodnih lepota Srbije, planina Jadovnik zauzela bi vrlo visoko, ako ne i ubedljivo prvo mesto. Nepravedno zapostavljena lepotica na krajnjem jugozapadu Srbije večito stoji u senci poznatijih planina u svom okruženju (pomenimo samo Zlatibor i Zlatar), iako po lepoti pejzaža za njima nimalo ne zaostaje.

Uprkos tome što se na padinama Jadovnika nalazi mnoštvo prirodnih i istorijskih znamenitosti (kao što su slapovi Sopotnice, kanjon reke Mileševke i manastir Mileševa), sama planina čak ni među ljubiteljima prirode nije poznata koliko zaslužuje, o široj javnosti i da ne govorimo.

Sirovu lepotu Jadovnika teško je i približiti prosečnom turisti, jer su osim tih nekoliko najznačajnijih lokaliteta njegovi najupečatljiviji prizori od najbližeg koliko-toliko uređenog puta udaljeni dvocifren broj kilometara i može im se prići samo terenskim vozilima ili pešice.

Jedna od manifestacija koja se trudi da upozna ljubitelje pešačenja i trčanja u prirodi sa Jadovnikom je Jadovnički ultramaraton, koji je ove godine (posle prošlogodišnje korona-pauze) održan šesti put.

Tih i nenametljiv, Jadovnički ultramaraton možda ne privlači one koji jure rezultate i dostignuća, ali iz godine u godinu okuplja sve veći broj iskrenih zaljubljenika u duge staze.

Tara Ultra Trail 2021 - 63 kilometra uživanja

U poslednje vreme planinarenje i pešačenje u prirodi postaju sve popularniji na ovim našim prostorima, a jedna od disciplina koja doživljava posebnu ekspanziju su i planinarski maratoni i ultramaratoni.

Dok smo do pre samo desetak godina imali samo jedan Fruškogorski maraton godišnje, sada se razni organizatori prosto utrkuju ko će planinarima-maratoncima prirediti dužu, težu i ekstremniju turu. Posle nekoliko godina pokušaja i grešaka danas je sve teže izdvojiti zaista dobre trke od onih tek prosečnih, pa tako često jedinu razliku u atraktivnosti ovih staza pravi samo mesto na kom se održavaju. A kad se jedan ultramaraton održava na jednoj od najlepših planina Srbije, to je onda već u najavi siguran spektakl.

Tara Ultra Trail ove godine je održan tek drugi put, ali se po ozbiljnoj organizaciji uopšte ne bi moglo reći da je ta manifestacija toliko mlada. U pitanju je jedna odlično zamišljena i skoro besprekorno realizovana trka, idealna za pravi planinarsko-maratonski ugođaj!

Suhi krš, prvi organizovani uspon

Kada razmišljamo o planinama na koje se do sada niko nije popeo, pred očima nam se stvaraju slike surovih bespuća Himalaja, Pamira, Anda... Na ovoj našoj velikoj maloj planeti sve je manje mesta na koja ljudska noga nikad nije kročila.

Pa opet, neke planine se tako provlače kroz vreme zaboravljene od svih, lako dostupne a potpuno zanemarene, i zvuči skoro neverovatno da i kod nas postoje planinskih vrhovi na koje niko nikada nije izveo organizovanu grupu.

 

Među takve vrhove do skoro se ubrajao i Suhi krš, jedan od najistaknutijih i najviših vrhova Peštera. Istini za volju, daleko od toga da se na Suhi krš do sada niko nije popeo, ali zvanično prvi uspon jedne organizovane planinarske grupe izvršen je tek u junu 2021. godine.

 

Iako će ta akcija verovatno ostati na nivou fusnote u istoriji planinarstva u ovim krajevima (ako i toliko), čast da budu deo te priče pripala je planinarskim klubovima "Sandžak" iz Novog Pazara i "Borkovac" iz Rume...

Pitoma divljina Golije

O planinama zapadne Srbije obično razmišljamo kao o turističkim destinacijama i za razliku od nekih istočnijih predela često ih ne doživljavamo kao pravu divljinu, uprkos tome što se upravo u ovim krajevima nalaze neki od najnegostoljubivijih predela čitavog Balkana.

Jedno od mesta koje uporno odoleva pokušajima komercijalizacije je Golija, planina varljive pitomosti i neukrotive snage koja možda ne privlači izletnike u ogromnom broju kao neke druge planine u okruženju, ali onima koji se odluče da je posete pruža i više od onoga što očekuju...

Sokolska planina

Zapadna Srbija važi za jednu od najomiljenijih turističkih regija u Srbiji. Prva asocijacija na ovaj kraj svakako su Zlatibor i Tara, ali pored njih ova oblast obuhvata još mnogo manje posećenih, ali u planinarskim krugovima poznatih planina.

Podrinjske planine ne smatraju se naročito atraktivnim, pa i izletnici radije biraju neke druge destinacije u okolini, ali i ova grupacija nižih planina duž Drine ima čime da se pohvali.

Većina podrinjskih planina obično se pominje kao poprište bitaka u I svetskom ratu - osim jedne.

U pričama o Sokolskoj planini provejava dah mnogo davnijih vremena, ali njena priča još uvek traje...

Šomrda - najviši vrhovi Đerdapa

Kada se priča o planinarenju u nacionalnom parku Đerdap, prva asocijacija će biti Miroč planina, čije se litice oštro izdižu nad Dunavskom magistralom i sa čijih vrhova se pružaju najlepši pogledi na jednu od najmoćnijih evropskih reka.

Ali, najviši vrhovi Đerdapa nisu na Miroču već u njegovom zaleđu. Između Đerdapa i nepreglednog prostranstva Kučajskih planina, smestila se planina Šomrda, slabo poznata i još slabije posećena, što ne znači da nije ni vredna posete.

Naprotiv, kao jedno od retkih mesta u prirodi Srbije koje ne poznaje pojam komercijalizacije i gde se čovek još uvek može zaista izgubiti u pravom smislu te reči, Šomrda je predeo u kom će pravi ljubitelji prirodnih lepota iskreno uživati.

Sesalačka pećina

Popularnost prirodnih lepota umnogome zavisi od konteksta.

U okolini Sokobanje ima toliko zanimljivih lokacija da neka mesta koja bi negde drugde predstavljala vrhunsku atrakciju ovde prosto ne mogu da dođu do izražaja. Takva je sudbina i Sesalačke pećine, koja definitivno zavređuje više pažnje nego što joj se posvećuje.

Smeštena u ataru sela Sesalac udaljenog dvadesetak kilometara od Sokobanje, Sesalačka pećina nije samo (delimično uređen) speleološki lokalitet, već i izletište sa kampom koje uz odmor u prirodi pruža mogućnosti i za adrenalinske aktivnosti, ali je i pored toga većini izletnika koji posećuju ovaj kraj - potpuno nepoznata.

Devica: Ono što ostaje između vrhova

Istočna Srbija prepuna je atraktivnih planinarskih destinacija, toliko da neke manje poznate planine ne samo da ne dolaze do izražaja, već najšira javnost nikad nije ni čula za njih.

Takav je slučaj sa planinom Devicom kod Sokobanje, koja pored glasovitog Ozrena na koji se naslanja i moćnog Rtnja koji dominira svakim njenim pogledom ka severu prosto ne uspeva da se izbori za svoje punopravno mesto na planinarskoj karti Srbije, uprkos tome što se na njenim padinama nalaze neka zaista popularna mesta kao što su vidikovac Popovica, izletište Lepterija, pa i sam Sokograd!

Po svoj prilici, ne postoji posetilac Sokobanje koji nije prošetao makar jednom stazicom po Devici, ni ne znajući to. Ali opet uređena šetališta ne dopiru do onog najvećeg dela ove planine koji čini njenu pravu suštinu, daleko od domašaja banjskih gostiju, ali i većine ljubitelja prirode koji posećuju ove krajeve...

Ripaljka i Gradašnica

Verovatno ne postoji posetilac Sokobanje koji se nije makar provozao kolima do izletišta na Ozrenu, i protegao noge stotinak metara od parkinga do vodopada Ripaljka.

Ripaljka je jedan od najpoznatijih i najposećenijih vodopada Srbije, i to ne samo zbog toga što je pristupačan skoro svima - u pitanju je zaista impresivan spomenik prirode koji ispunjava očekivanja, i više od toga.

Vladikine ploče

Da bi jedan izlet u prirodu bio sadržajan i ispunjen, ne mora da traje od jutra do mraka.

Svet koji nas okružuje prepun je fascinantnih mikrolokacija, mestâ na kojima se na vrlo malom prostoru može uživati u toliko zanimljivih prizora koliko se negde ne može videti ni za čitav dan tabananja.

Jedno od takvih mesta su i Vladikine ploče, lokalitet u sklopu parka prirode Stara planina, gde se u krugu od samo nekoliko kilometara može uživati u pogledu na uvijeni kanjon reke Visočice, laganom veranju po stenovitim liticama, ali i istraživanju skrivenih pećinskih lepota...

Šarkamen: Zaboravljena palata poslednjeg rimskog faraona

Tragovi rimske civilizacije mogu se naći širom Srbije.

Kao granično područje Rimskog carstva, današnja teritorija Srbije puna je ostataka vojne i fortifikacione arhitekture - ali i carskih palata, kojih u Srbiji ima najviše van granica današnje Italije. A ako znamo da je nakon Italije Srbija druga savremena država po broju rimskih imperatora rođenih na svom današnjem području, to i nije ništa neobično.

Ono što jeste neobično je da se za jednu od tih palata u najširim krugovima ne zna skoro ništa, iako je prvi put opisana još u pretprošlom veku, arheološki istraživana više decenija, delimično rekonstruisana i konzervirana, a u njoj je pronađeno i ogromno materijalno blago - carska palata tetrarha Maksimina Daje kod sela Šarkamen.

Skrivena mesta Fruške gore: Rakovačka Gradina, Dumbovačka pećina, stari beočinski kop

Posle toliko godina lutanja njenim stazama, neko bi pomislio da bi Fruška gora mogla da prestane da nas inspiriše. Ali kako bi uopšte nekome mogla da dosadi kad su njena brda prepuna skrivenih mesta za koja malo ko zna, a sigurno i nekih koja još čekaju da budu otkrivena?

Kad planinari pričaju o malo poznatim lokalitetima na Fruškoj gori, obično su to neka mesta daleko od dometa prosečnog izletnika, ali ipak pravim poznavaocima fruškogorskih staza dobro znana. U ovoj turi obilazimo neke zanimljivosti koje se zaista retko posećuju, mada su dostupne praktično svima.

Ne zato da bismo pokazali kako poznajemo sremsku planinu bolje od nekog drugog (mene lično apsolutno ne interesuju takva nadmetanja), već da bismo neke njene male tajne približili drugima, da svi zajedno upoznajemo Frušku goru da bismo je više voleli.

Borski Stol i Veliki krš: Disati možeš, planinariti moraš

Među karpatskim planinama istočne Srbije, posebno mesto zauzima grupa manjih planina u okolini Bora, između Homoljskih i Kučajskih planina na zapadu i Đerdapa na istoku, nazvana zajedničkim imenom Gornjanski kras.

Uprkos tome što ih ne odlikuju velike nadmorske visine, svojim dramatičnim reljefom ubedljivo dominiraju okolinom, a slikovitim pejzažima i raznovrsnim terenima na srazmerno malom prostoru privlače i ozbiljne planinare i alpiniste kao i izletnike koji uživaju u laganim šetnjama sa lepim pogledima.

Najpoznatije planine ovog kraja svakako su Goli krš (među planinarima mnogo poznatiji kao Borski Stol) i Veliki krš - naizgled potpuno različite ali podjednako impresivne. Zbog relativno kratkih uspona moguće ih je obe videti za jedan dan, a da opet ostave utisak da je za pravo upoznavanje potrebno mnogo, mnogo više vremena...

Baš onako kako volimo!

Bogojavljenski uspon na Beljanicu

Prirodu Srbije ne odlikuju naročito visoke planine niti preterano zahtevni planinarski tereni, ali i sasvim dovoljno zanimljivih uspona kojima možemo da se vraćamo godinama i da ih svaki put doživljavamo na makar malo drugačiji način.

Mada u Srbiji postoji više planina kod kojih se od podnožja do vrha savladava više od hiljadu metara visine, obično se kao kondiciono najteži ističu usponi na Rtanj i Trem, a odmah za njima i Beljanica.

A kao i Rtanj i Trem, i Beljanica od pre nekoliko godina ima svoju tradicionalnu zimsku akciju - Bogojavljenski uspon, koji iz godine u godinu privlači sve više planinara.

Fruškogorske zimske čarolije: Gore-dole oko Stražilova

Obično to tako ide: još nismo čestito ni sabrali utiske sa poslednje ture, a već smo počeli da planiramo sledeću...

Sneg je došao kao poručen. Ima onih koji ne vole januar i bele zimske vragove, ali za prave ljubitelje prirode ne postoji loše vreme za šetnju.

Postoji nešto iskonsko u uživanju u snegu, u načinu na koji beli pokrivač priguši zvuke i boje, i bar na trenutak čitavom svetu podari iluziju spokoja. Nešto što makar na jedan dan ume da nas vrati u detinjstvo, kada je sve oko nas bilo potpuno novo, nepoznato i uzbudljivo.

A ako na jedan takav dan izaberemo i neke slabije posećene staze, ugođaj je potpun.

Sveobuhvatna belina, večito potcenjena tišina. Čitava planina samo za nas.

O novim počecima

U kosmičkim okvirima, završetak još jednog kruga jedne kugle od zemlje, vode, vazduha i vatre oko jedne ogromne nuklearne reakcije potpuno je nebitna pojava. Ipak, neki od stanovnika ove kugle pridaju tom trenutku možda i prevelik značaj.

Svi oni poslovi koje smo razvlačili cele godine počinju pred kraj decembra da se ubrzano završavaju, kao da će tridesetprvog u ponoć čitav svet prestati da postoji, a ne započeti još jedan dan ni po čemu posebno različit od onog pre njega.

Ali, završetak jednog ciklusa od 365,25 ovozemaljskih dana ne obeležavaju svi baš prvog januara. Meni lično mnogo je značajniji jedanaesti, iz mnogo razloga.

Između ostalog, jedanaestog januara pre sedam godina započeo sam avanturu zvanu blog. I kao pravi pravcati đak prvak perpetuuM Mobile još uvek raste, uči i raduje se otkrivanju nepoznatog.

Rubenov krug - Nova pešačka staza na Fruškoj gori!

Kako nastaju planinarske staze?

Od početne zamisli do krajnjeg rezultata put ume da bude dugačak. Ponekad nije dovoljno imati samo dobru ideju i mnogo poleta, često treba uložiti mnogo više truda nego što je na kraju uopšte vidljivo.

Na planinama poput Fruške gore, na kojima se kilometraža markiranih staza piše trocifrenim brojevima, izmisliti potpuno novu planinarsku stazu deluje vrlo teško, a da onda ta staza zaživi među onima kojima je namenjena - planinarima i rekreativcima - čini se praktično nemoguće.

Ipak, ovih dana jedna sasvim nova staza pravi je hit među ljubiteljima jedine sremske planine - Rubenov krug.

Kako i zašto je jedna tako skromna staza za kratko vreme, bez velike pompe i zvučne reklame, postala najpopularnije šetalište na Fruškoj gori?

Bilten Putnik, zima 2020.

Sa smenom godišnjih doba uvek stiže i novi broj biltena Putnik, elektronskog magazina posvećenog planinarenju i boravku u prirodi koji izdaje Planinarski savez Vojvodine.

Iako je cela godina u planinarskom smislu bila prilično mršava, novo izdanje Putnika je podebelo - preko sto strana priča iz prirode sa svih meridijana!

U novom broju Putnika možete pročitati i moj prilog o našoj poslednjoj većoj planinarskoj avanturi na Medvedniku, sa ekskluzivnim epilogom koji niste imali prilike da pročitate na blogu (mada jesam pisao o tome na Facebook stranici bloga - razlog više da je zapratite ako još uvek niste).

U nastavku sledi isečak iz biltena. Uživajte.

Međunarodni dan planina 2020.

Međunarodni dan planina obeležava se 11. decembra svake godine širom sveta.

Cilj ovog dana koji je 2003. godine ustanovila Generalna skupština Ujedinjenih nacija je podizanje globalne svesti o značaju planina i ukazivanje na probleme sa kojima se suočavaju planinske oblasti, prvenstveno usled negativnog ljudskog delovanja.

Svake godine Međunarodni dan planina bavi se drugom temom, a tema 2020. godine je planinski biodiverzitet.

Ima li medveda na Medvedniku?

Jadna i bedna dvehiljadedvadeseta nikako da se privuče kraju. Taman pomislimo da se situacija makar malo normalizuje pa počnemo da pravimo nove planove (ili podgrevamo stare), kad ono opet neke nove mere, nove zabrane i planovi padaju u vodu...

Eh, a kakve su sve lepe planinarske akcije bile u planu Borkovca za ovu godinu... Romanija, Sokolska planina, kanjon Jerme, Visoke Tatre, Olimp, Kajmakčalan... A od marta naovamo cela godina se svela na neko bauljanje kao u magli, čekanje poslednjeg trenutka da odlučimo da li će se negde ići i kako... A uglavnom se ne ide nigde i nikako.

Za Dan primirja planirali smo turu na Jablaniku i Medvedniku... Ali naravno, stvarnost je imala drugačije planove, pa je tako umesto laganog prečenja s jednog vrha na drugi staza dobila kružni oblik, skoro dvostruko veće dužine i skoro trostruko veće visinske razlike od planirane, a umesto punog autobusa planinara najrazličitijih godišta i iskustva akciju je izvelo sedmoro najblesavijih...

I uprkos blatu, hladnoći i magluštini od koje se skoro ceo dan nije video prst pred okom, akcija je bila sjajna! Ali kako to često ume da se desi, dan su obeležili detalji zbog kojih ćemo turu kakvu bismo inače brzo zaboravili dugo pamtiti...

Maljen za početnike: Crni vrh i Velika pleća

Među Valjevskim planinama, Maljen ima poseban i prilično neobičan status. Dok je s jedne strane ovo jedna od najposećenijih planina ne samo ovog kraja već i čitave Srbije, s druge strane samo njeno ime većini turista uglavnom ne znači ništa.

Krivac za ovu nesvakidašnju situaciju je turističko naselje Divčibare, koje je svojim vlastitim čuvenjem preotelo slavu čitavoj planini na kojoj se nalazi, iako su baš planinski vrhovi i vidikovci razlog zbog kog su izletnici uopšte i počeli da posećuju ovo mesto.

Pa ako ime Maljena nekome i ne zvuči poznato, teško da postoji neko ko nije čuo za Divčibare, pa se tako čak i među planinarima može čuti da se cela planina zapravo zove tako...

A kao i na drugim popularnim planinskim destinacijama u Srbiji (čitaj: Zlatibor i Kopaonik), i oko centra Divčibara iz godine u godinu niče sve više hotela i pansiona, pa ih jedan deo ljubitelja prirode sve češće izbegava u širokom luku... što je prava šteta, jer (uostalom, kao i na drugim planinama koje privlače najšire narodne mase) samo malo dalje od naselja ima toliko prirodnih lepota koje zaista vredi videti...

Dakle, nađete li se na ovoj prelepoj planini iznad Valjeva, ne budite ovca koja se šetka parkovima između kafana i uličnih prodavaca grickalica i suvenira, već umesto toga postanite koza i uzverite se na neko od okolnih brda.

Prve preporuke su Crni vrh i Velika pleća - Maljen za početnike.