Drastično manji broj takmičara u odnosu na prethodna kola ove sezone nije uslovio i slabiju konkurenciju, a Ozren i Devica su i ove godine pokazali da zaslužuje više respekta nego što im kaže nadmorska visina...
Sve vreme ovogodišnje trke u Sokobanji u glavi mi sevaju fleševi jedne od epizoda serije "How I Met Your Mother", u kojoj Ted Mozbi (The Architect) sastavlja spisak pod naslovom "Murtaugh list". Voleo bih da mogu da kažem da to moja podsvest pravi neke samo sebi logične asocijacije (kao što ume da zavrti neku potpuno nasumičnu pesmu u trenucima na stazi kada samo telo funkcioniše a mozak odlazi u stanje prividne hibernacije), ali ovog puta vrlo dobro znam šta ti inserti znače.
"Murtaugh list", nazvana po detektivu Rodžeru Murtau iz filmskog serijala "Lethal Weapon" čija uzrečica je bila "I'm too old for this... (stuff! - viče Ted Mozbi)", zapravo je spisak stvari za koje postajemo prestari...
Hteo to da priznam ili ne, postajem prestar da posle večernjeg zaglavljivanja odspavam dva-tri sata i izguram trideset i kusur kilometara bez ikakvih problema. Istini za volju, i sama činjenica da gro celovečernje diskusije uz pivo predstavlja varijacije na temu gajenja povrća i voća dovoljno govori o neumitnom otkucavanju nekog tamo časovnika...
Sreća u nesreći (ili jednostavno nesreća) je da je do ekspanzione posude za Eskorta sedmicu po svemu sudeći teže doći nego da sedmice na lotu i da je zbog toga dobri stari Frodo ograničen na komutaciju Sremska Mitrovica - Ruma i obrnuto, pa sam zato makar oslobođen dužnosti vozača na kola treking lige, do daljnjeg... Frodo's getting old for this (stuff) too...
 |
| Kanjonom Moravice |
 |
| Sokobanja, Sokograd, dođeš mator, odeš mlad... čak i Rodžer Murtau |
Alarm pišti u tri, dovoljno vremena za brzinsko pakovanje, nedovoljno da se kafa ohladi toliko da se u njoj može uživati. Tile je već pred vratima u pozajmljenom kombiju, kupimo se po pola Srema pa asfalt pod točkove...
Kad smo krajem prošle godine pravili godišnji plan kluba, dogovor je bio da na kolo u Sokobanji putujemo autobusom, sa ostatkom društva. Nekoliko ne baš sjajnih iskustava sa ekspeditivnošću vozača prevoznika sa kojim inače sarađujemo (četiri i po sata za 280 kilometara do Rtnja, celih šest za 330 kilometara do Gornje Studene, koliko onda za 300 do Sokobanje?) stavio nas je pred izbor da krenemo pre svitanja i strepimo da li ćemo stići na vreme za start ili da se sami organizujemo kao i obično a da autobus ide u neko iole normalno vreme primereno izletnicima koje u Sokobanju ne tera takmičarska muka...
O iskustvu puta neću dužiti, reći ću samo da je novi vozač kao za inat stigao pola sata pre nas... Gas do patosa, pauza ništa... Toliko o tahografu. No dobro, vredelo je makar zbog odličnih kiflica koje smo usput podelili.
 |
| Pogled sa vidikovca Golemi kamen |
Sokobanja, kao i uvek, zavređuje mnogo više pažnje nego što se ima na dan trekinga. Vremena imamo tek toliko da se preobujemo, preuzmemo učesničke knjižice i trk na stazu!
Kiša je učinila svoje, blata ima i previše, ionako klizave stene kanjona Moravice prosto mame lomove... O stazi sam dovoljno detaljisao proteklih godina, ne moram da se ponavljam, samo kao da nikad nije bila teža. Ipak, sve do Jermenčića deluje kao da neće biti nekih problema, a onda sledi uspon ka najvišem vrhu Ozrena, i onda počinje...
 |
| Fotografija je mutna, ali ni vid nije bio mnogo bistriji u tom trenutku |
 |
| Kapija manastira Jermenčić |
Grčevi, bolovi, malaksalost. Magnezijum, čokoladica, brufen. Ponestaje vode, ponestaje i snage. Već na prvih stotinak metara uzbrdo od vidikovca Jovanov kamen grabim brzinom reumatičnog puža. Teši me što ni neki drugi s kojima se mimoilazim ne napreduju mnogo bolje; brine me to što su po godinama ipak mnogo ispred mene...
Negde iznutra, Murtau mrmlja: "I'm getting too old for this...", "stuff!", ubacuje se Ted Mozbi.
Poslednji koraci ka kontrolnoj tački broj 5, tačno pola puta, već su skoro delirijum. Poslužavnik sa bananama i kriškama limuna vredi više od zlatne medalje. Još dva kilometra do Leskovika, najviše tačke Ozrena. Šetnjica velika kao kuća...
 |
| Greben Ozrena |
 |
| Leskovik (1174 m.n.v.), najviši vrh Ozrena |
Nikad nisam imao neke takmičarske ambicije. Svestan sam da ne mogu da se merim sa najboljim trkačima lige i neću ni da pokušavam. Ipak, sa vrha noge same preuzimaju komandu. Nije bitan pljusak, nije bitan hladan vetar.
Poslednjih petnaest kilometara se pretrčava, sa izuzetkom Oštre čuke koja opravdava svoje ime kao retko koji planinski vrh...
Pa opet, na kraju svejedno ne pitam za plasman; ni to nije bitno - dati sve od sebe je jedina pobeda, pobeda nad sobom.
 |
| Oštra čuka |
 |
| Oštra čuka (1072 m.n.v.) |
Na kraju epizode, Ted Mozbi shvata da "Murtaugh list" zapravo nema smisla, jer svaki put kad bi detektiv rekao da je za nešto suviše star, svejedno bi to i uradio. Voleo bih da mogu da kažem da na cilju i ja doživljavam slično otkrovenje, ali na kraju balade ovo je ipak samo još jedna trka kao i svaka druga...
A opet, svaka je na svoj način posebna... Sokobanjska možda za trunčicu posebnija, jer u Sokobanju ipak dođeš mator, a odeš mlad. Ako i postoji bolji lek od osećaja da postajemo prestari za nešto, ja ga ne znam...
 |
| Borići |
Večera sa pogledom na Rtanj postaje već tradicija, vožnja do sitnih sati se podrazumeva. Bezmalo dvadeset pet sati kasnije, ponovo u krevetu. I Ted Mozbi i Rodžer Murtau, podmlađeni, odavno su u zemlji snova.
Ono što nas ne ubije... Pa, ne ubije nas. I to je to.
Ne radimo ovo da bismo se bilo kome i bilo čemu dokazivali, jedino tako valjda i ima smisla... Što naravno ne znači da letnja pauza u treking sezoni neće itekako prijati.
A u međuvremenu, možda se prošetamo po Sokobanji kao sav normalan svet? Samo po izletištima, samo lagano. Ili čak samo po šetalištu u centru gradića, nogu pred nogu... Za špacirung uz sladoled na točenje niko nije previše star. Pa čak ni Rodžer Murtau.
Нема коментара:
Постави коментар