100 milja Istre

Trke duže od sto kilometara sve su popularnije i kod nas i u okruženju, i iz godine u godinu privlače sve više učesnika, od prekaljenih sportista do rekreativaca u iole boljoj kondiciji.

Ipak, posebno mesto u svetu ultramaratona zauzimaju trke na sto i više milja. Dok ovako dugačke trke u Srbiji još uvek ne postoje, bar ne u trail varijanti, mnogi naši trkači redovni su na ovakvim manifestacijama širom Evrope, a jedna od najomiljenijih takvih staza za trkače iz Srbije je 100 milja Istre.

Kao najstarija i najduža trail trka u Hrvatskoj, 100 milja Istre je od 2013. godine do danas izgradila prestižan imidž, sa sve više elitnih takmičara iz celog sveta i vrhunskim brendovima među sponzorima, dok je po povoljnom rasporedu visinske razlike na stazi i relativno komotnim vremenskim limitima pogodna i za početnike na ovakvim distancama, pa nije neobično što je mnogima upravo ova staza izbor za ulazak u "Klub 100M".

Atraktivna, raznovrsna, teška ali ispunjavajuća, 100 milja Istre je trka koja kombinuje neverovatnu paletu pejzaža - od morskih obala do krševitih planinskih vrhova, kroz šume, livade i ulice srednjovekovnih gradova - sa odličnom organizacijom i toplim gostoprimstvom, i kao takva apsolutno zaslužuje status koji uživa među ljubiteljima dugoprugaških staza.

Trka 100 milja Istre danas je jedan od najvećih sportskih događaja u Hrvatskoj, sa više staza različitih dužina - od polumaratonske do titularnih sto milja - među kojima će svaki potencijalni učesnik izabrati onu pravu za doživljaj najvećeg poluostrva Jadrana po svojoj meri.

Stiče se utisak da je upravo doživljaj ono na čemu organizatori potenciraju, i da je celokupno iskustvo na trci (i oko nje) osmišljeno tako da učesnici imaju osećaj da su deo jedne stvarno velike i bitne priče, koja gađa visoke domete u svetu ultramaratona i svoje ciljeve uglavnom ispunjava. Od trenutka prijave (kod većine takmičara nekoliko meseci pre trke) do trenutka starta jasno je da je ovo jedna manifestacija koja sebe shvata ozbiljno, i podjednako poštuje sve prijavljene, favorite kao i autsajdere. 

Bez lažne skromnosti, sebe sam oduvek računao u ove druge, ali broj uspešno završenih ultramaratonskih staza (istini za volju, uvek pri začelju) možda kaže i nešto drugo... Pa ipak, nepunih mesec dana pred start toliko sam se razboleo da sam morao da prekinem svaki vid treninga na dve nedelje, a samo desetak dana pre trke nisam bio siguran ni da ću uopšte biti u stanju da je započnem, a kamoli završim...

Neverovatno, skoro ista stvar mi se desila godinu dana ranije, kada sam i pored plaćene kotizacije morao da odustanem od odlaska na Vipava Ultra Trail u Sloveniji i da iz kreveta pratim kako saborci Duca i Zoki napreduju na tamošnjoj stazi od sto milja... To je bio samo dodatni motiv da ove godine makar i totalno nespreman izađem na crtu, pa kako bude...

Po pravilima, obavezna oprema. Otprilike.

Umag - Trg Slobode (Piazza della Libertà)

Takmičarski centar
(Foto: Zoran Udovčić)

Umag. Petak, oko 14:20

Iako staza 100 milja Istre praktično preseca poluostrvo od istoka ka zapadu, centar zbivanja je Umag, najzapadniji hrvatski grad, koji je celog (produženog) vikenda sav u znaku trke.

U Umagu je smešten takmičarski centar, iz Umaga se autobusima polazi na startne tačke izabranih trka (staze različitih dužina startuju iz različitih gradova), a u Umagu se nalazi i zajednički cilj, sa žurkom koja traje neprestano od dočeka pobednika do prolaska poslednjih trkača kroz ciljnu kapiju.

Program počinje u četvrtak, u takmičarskom centru u sportskoj dvorani osnovne škole, gde je organizovano preuzimanje startnih paketa, ostavljanje drop bagova, ali i prezentacije elitnih takmičara  i sličnih ultramaratona u regionu, kao i mini sajam planinarsko-trkačke opreme na kojem se može naći bukvalno svaki zaboravljen ili faličan deo opreme do pred sam start.

Kad je reč o opremi, iako organizator propisuje prilično dugačak i opširan spisak obaveznih stavki koje je neophodno imati uz sebe na stazi (od dve čeone lapme sa rezervnim baterijama, preko nepromočivih kabanica-pantalona, elastičnog zavoja tačno navedenih dimenzija i majica precizno ograničene gramaže, do minimuma kalorijske vrednosti rezerve hrane u rancu), posedovanje obavezne opreme niko ne kontroliše ni na startu ni tokom trke, pa tako svako može krenuti na stazu opremljen (ili neopremljen) po sopstvenoj proceni...

Takmičari u paketu dobijaju startni broj sa čipom koji se automatski očitava na kontrolnim tačkama, aktivnu majicu, čvrstu višekratnu vreću kao drop bag, potpuno nepotreban ali simpatičan vaučer za spavanje na mestima predodređenim za to, gomilu prospekata turističke ponude Istre i flašu specijalnog kraft piva posvećenog trci, sve to spakovano u vrlo kvalitetan brendiran "gradski" ranac, kao i platnenu narukvicu koja se iz nepoznatih razloga nosi za vreme trke.

Takođe, od svakog takmičara se očekuje da na telefonu ima instaliranu aplikaciju koja navodno prati njegovo kretanje, za koju ćemo tek tokom trke shvatiti da funkcioniše potpuno provizorno i sve vreme prikazuje nekakvu procenjenu poziciju trkača na osnovu overenih kontrolnih tačaka, i kao takva je čisto ilustrativna... To ipak neće sprečiti naše drugare da čitavog vikenda preko sajta trke proveravaju kako napredujemo, da ostaju budni po celu noć i nerviraju se, i s vremena na vreme šalju bodreće poruke koje su nas samo dodatno motivisale u teškim trenucima.

Svaki takmičar ima pravo i na jednog člana podrške, osobu koja ne učestvuje u samoj trci ali sme da pruža pomoć takmičaru, i to samo na određenim kontrolnim tačkama. Nekima ovo pravilo možda zvuči previše ograničeno, ali zamislite haos koji bi nastao kad bi svakog od učesnika na bilo kom mestu na stazi sačekivala kompletna rodbina... Iako podrška nije ni obavezna ni neophodna, i većina takmičara stazu prelazi i bez nje, zlu ne trebalo prijavljujemo Marinu.

Labin. Petak, oko 16:45

Najduža staza - famoznih 100 milja Istre - startuje u petak popodne iz Labina, viševekovnog gradića sa širokim centralnim trgom premalim da primi sve takmičare i gledaoce.

Od preko tri i po hiljade učesnika prijavljenih na sve staze u 2024. godini, na najdužoj ih ima blizu četiri stotine. Uprkos idealnim vremenskim uslovima, skoro četvrtina ih neće završiti trku. Svi kreću na stazu sa dubokim uverenjem da hoće.

Sa razglasa se čuju najave na engleskom i italijanskom (drugom zvaničnom jeziku u Istri), raspoloženje podižu bubnjari i DJ-evi, i na trenutak čovek prosto zaboravi da je i dalje samo na brdovitom Balkanu. 

"Thunderstruck" od AC/DC zvuči kao nekonvencionalan izbor muzičke podloge za odbrojavanje, ali start uz kreštavi vokal Brajana Džonsona (tri... dva... jedan... You've been... Thunderstruck!) ne može biti više rokenrol - nije to (kao i obično) samo prvi korak u kom još uvek ni ne shvataš da je trka počela, to je eksplozija adrenalina u kojoj si potpuno svestan šta te čeka u narednih četrdesetak sati i opet polećeš kao da će sve biti gotovo za tren oka...

Iako smo se Zoki i ja unapred dogovorili da nećemo trčati, povlači i nas. Prvih kilometar-dva po asfaltu istrčavamo sa svima i onda se ustaljujemo u jakom pešačkom tempu kog ćemo se, manje ili više, držati do kraja trke...

Sa tristotinak metara nadmorske visine u starom Labinu staza odmah kreće nizbrdo, ali se na nivou mora ne zadržava dugo pre nego što opet povuče uz padine istarskih brda. Prvih nekoliko kilometara dovoljno je da se upozna karakter staze koja će narednih stotinak milja ići ili uzbrdo ili nizbrdo, sa ravnijim deonicama rezervisanim tek za sam kraj.

Petnaest kilometara do prve kontrolne tačke (Plomin luka) svedoči i o tome koliko će vremena takmičari biti prepušteni sami sebi - sa tolikim razdaljinama između okrepnih stanica od trkača se očekuje da budu autonomni bar tri-četiri sata, što je vremenski srazmerno više nego na nekim drugim sličnim trkama a po dužini tangira prosek jedne standardne "celodnevne" planinarske ture... Ali, na stazama trocifrene kilometraže "prosek" i "standard" često su besmislena merila...

Rabac. Petak, oko 17:45

Plomin luka. Petak, oko 19:35

Od Plomina se staza prvi put penje na masiv Učke, najviše planine Istre, od nule do osamsto metara nadmorske visine na jedva nekoliko kilometara.

Tu nas polako hvata mrak. Svetleća gusenica od čeonih lampi vijuga uz ogoljene padine ka nevidljivim vrhovima. Levo od nas širi se tamna ravnica, desno se otvara Kvarnerski zaliv; tu su negde Cres i Krk, u daljini blješte svetla Rijeke. Pogled je sigurno spektakularan - kad ga ima, mislim se...

Onda nas staza naglo povlači nizbrdo, kroz šumu, između zaspalih zaselaka, uvlači u uzani kanjon bezimene rečice kroz koji šljapkamo između klizavog kamenja, i na kraju izbacuje opet na obalu, na plaže Mošćeničke Drage.

Noć je topla, bez daška vetra, more je mirno i prosto mami. Raznobojno osvetljene stare kamene kuće prave neočekivano lepu kulisu. Mestašce u koje bi se moglo zaljubiti na prvi pogled. Nije ni čudo da je ovde i jedan Ivo Andrić voleo da provodi svoja leta...

Trideset pet kilometara od starta. Još preko sto trideset do cilja. Vremena za uživanje nema. Najteži deo staze upravo sledi.

Plomin. Petak, oko 20:00

Pogled na Plomin luku. Petak, oko 20:10

Pogled sa južnih padina Učke prema Rijeci. Petak, oko 21:05

Tunel usred ničega. Petak, oko 23:40
(Foto: Zoran Udovčić)

Mošćenička Draga. Petak, oko 23:50
(Foto: Zoran Udovčić)

Uspon na najviši vrh Učke - Vojak - kreće sa nulte nadmorske visine i ne popušta dok ne dostigne punih hiljadu četiristo i jedan, oko dvanaest kilometara kasnije.

Nagib počinje varljivo lagano i postepeno postaje sve oštriji i stenovitiji kako se primiče vrhu. Prva polovina deonice ide kroz duboku šumu koju više naslućujemo nego što možemo da je vidimo u gluvo doba noći, kao što i Mošćenički potok samo čujemo po huku iz duboke jaruge negde u mraku ispod nas. 

Lokalitet Trebišća kroz koji vodi staza ostatak je starog mlinarskog zaseoka od koga postoji još samo par rekonstruisanih vodenica, i koji je pretvoren u istorijsko-edukativni park posvećen istoriji i mitologiji starih Slovena, sa info-tablama sa motivima slovenske paganske religije koji samo doprinose sablasnoj atmosferi. Predanje kaže da je ceo ovaj predeo bio slovensko svetilište, o čemu svedoči i ime jednog od planinskih vrhova - Perun - na koji staza 100 milja Istre nažalost ne izlazi...

Negde na pola uspona dobijam strašne grčeve u kvadricepsima; podižem nogu da koračam po visokim kamenim stepenicima i ona ostaje u tom položaju dok je ne ispravim rukama uz užasan bol, i tako korak po korak dok više ne mogu ni da stojim kako treba. Trpam u usta pune šake tableta dekstroze sa magnezijumom i žvaćem ih dok ne počnem ponovo da dobijam osećaj u nogama, i onda me samo ludačka volja ili slovenska božanstva lično vuku dalje uzbrdo...

Pred sam vrh šuma se povlači pred kamenim goletima, a ledeni vetar razbija ustajalu mirnoću noći. Poslednjih par stotina metara do najviše tačke Istre hladnoća se probija do kosti, a gusti oblak ubija bilo kakvu nadu za pogledom sa skoro vertikalno odsečene litice za koju znamo da je tu negde pored nas ali ne možemo da je vidimo.

Jednom ili dvaput izlazimo na tačku za koju nam se čini da je najviša, krećemo malo nizbrdo pa se opet penjemo, dok konačno ne naletimo na metalni stubić sa pečatom vrha. Prošlo je četiri ujutro, ali svitanje nije ni u najavi. Pitamo se zar na vrhu ne bi trebalo da bude neka građevina, i onda nekoliko koraka dalje umalo da udarimo nosom u zid kamene kule-vidikovca...

Spuštanje ka planinarskom domu Poklon možda je i teže od uspona - strmo, blatnjavo, klizavo, puno površinskog korenja koje samo čeka trenutak nepažnje.

U jednom momentu proklizavam i dočekujem se na lakat i nadlanicu leve šake na kojoj iste sekunde iskaču dve tvrde bolne kvrge. Slomljena, razmišljam rezignirano... Još par kilometara do doma konstantno mrdam prste i istežem ligamente koji preskaču, ne dam da se ohlade... U šatoru okrepne stanice prvo tražim nešto toplo za jelo (čorba je bila neproverena glasina), a tek onda pokazujem šaku timu prve pomoći. "Samo je natučena", kaže mladi bradonja u prsluku Crvenog križa za koga bih mogao da se zakunem da je bio na svakoj kontrolnoj tački. Prska mi hladan sprej na celu šaku, i bol nestaje ali one će one dve kvrge ostati tu još neko vreme...

Bar nisam završio trku pre vremena. Pedeset dva kilometra od starta.

Planinarski dom Poklon je i prva kapija sa vremenskim limitom, koju je potrebno završiti za trinaest sati (od pet popodne u petak do šest ujutro u subotu). Sledeća je na stotom kilometru - narednih 48 kilometara treba preći za četrnaest sati, do osam uveče. A danju se svakako ide brže nego noću. Posle teških deonica sve uvek deluje lakše, makar u teoriji...

Vodenica na Trebišću. Subota, oko 01:10

Vrh Vojak (1401 m.n.v.), najviši vrh Učke i Istre.
Subota, oko 04:10

Sa Poklona krećemo u sam osvit, više najavljen horom šumskih ptičica nego izlaskom sunca. Zora je hladnija od noći. Na ultrama me obično stiže pospanost kad počne da se razdanjuje, ali ovog puta to izostaje, tu je samo tupa omamljenost od neprospavane noći koju toplina prvih zraka brzo razbija.

Deonica koja sledi relativno je ravna, sa silascima i usponima koji se u poređenju sa prethodnih pedesetak kilometara ekstrema skoro i ne osete. U svitanje bacamo poslednji pogled na masiv Učke i Vojak obavijen izmaglicom, i prosto ne možemo da verujemo da smo čak tamo bili pre samo nekoliko sati.

Selo Brgudac, kontrolna tačka na šezdeset šestom kilometru staze, sa oko 750 metara nadmorske visine najviše je stalno naselje u Istri. Možda nije živopisno kao neka srednjovekovna utvrđenja kroz koja prolazi staza, ali je to posledica njegove slavne istorije - kao glavno stecište istarskih partizana u II svetskom ratu je više puta bombardovano i na kraju spaljeno do temelja.

Današnji Brgudac sav je u znaku antifašizma, sa više ratnih spomenika i spomen-domom Prvom partijskom savetovanju u kom se i nalazi kontrolna tačka. Ali svi drugi utisci blede pred vrućom instant juhicom iz kesice koja krepi telo i duh...

Pogled na Učku. Subota, oko 06:40

Brgudac. Subota, oko 08:35

Tokom noći smo neko vreme pešačili uporedo sa jednim pripadnikom Hrvatske gorske službe spašavanja koji je već ranije prelazio najdužu stazu 100 milja Istre. "Ko stigne u Buzet, taj je završio trku", rekao nam je između reminisciranja o posetama Srbiji i tamošnjim prijateljima.

Zanimljivo, skoro svaki domaći učesnik ili dežurni na stazi koji je čuo odakle smo imao je nekog drugara ili rođaka u Beogradu, Novom Sadu, Mladenovcu, Rumi, ili je služio vojsku negde u Srbiji, i sve ih za Srbiju vežu samo lepa sećanja... Mada sam se u Hrvatskoj uvek susretao samo s takvim odgovorima, uvek me iznova iznenadi slika potpuno suprotna od one kojom nas doje političari sa malog ekrana... Možda su samo planinari i trkači drugačijeg mentaliteta od prosečnog čoveka koji nikad ne napušta fotelju ispred televizora, ali čini se kao da ružna prošlost ni za koga ovde više ne postoji...

Trideset četiri kilometra od Brgudca do Buzeta koji svi čekamo kao prelomnu tačku podeljeno je u dve etape, sa kontrolnom tačkom u zaseoku Trstenik na polovini tog puta. Mentalno, sve se to doživljava kao jedna duga deonica sa tri uspona na gole planinske vrhove sa fantastičnim pogledima (Orljak, Gomila i Žbevnica) i tri neizbežna spusta u dolinu.

Svaki od tri uspona priča je za sebe, priča o krizama i prevazilaženju svojih mogućnosti, o kratkim trenucima trijumfa između dugotrajnih perioda agonije. U nekoj drugoj situaciji, bio bi to jedan težak ali prelep celodnevni planinarski izlet. Mada, deonica je i ovako teška ali prelepa, samo što vremena za uživanje u pogledima sa vrhova nemamo onoliko koliko bismo voleli...

Između Orljaka i Gomile Zokija hvata san, spušta se u travu pored staze i podešava alarm na telefonu. Ja čak ni ne sedam, čučim leđa naslonjenih na drvo dok se pet minuta razvlači kao godina... Mene umor sustiže na usponu na Žbevnicu. Ležem u oštru bockavu travu koja prija kao najmekši dušek. I Zoki i ja podešavamo alarm, zatvaram oči i posle nekog vremena se budim odmoran. Nije prošao ni ceo minut. Nastavljamo dalje.

Izvorište Korita iznad Brgudca. Subota, oko 09:40

Šume iznad Brgudca. Subota, oko 10:10
(Foto: Zoran Udovčić)

Vrh Orljak (1106 m.n.v.). Subota, oko 11:10
(Foto: Jovan Ratković)

Vrh Gomila (1027 m.n.v.). Subota, oko 13:20

O spustu sa Žbevnice do Buzeta sve vreme trke slušamo priče pune strahopoštovanja. Jako oštar. Stenovit. Klizav. Tu odustaje najviše trkača. Kad pada kiša bude i povređenih. Ko stigne u Buzet, taj je završio trku.

Onda prolazimo i Žbevnicu, udišemo duboko - i dešava se jedno veliko ništa specijalno. Staza počne da ponire malo oštrije, pa nagib opet popusti i tako nekoliko puta. Par stenovitih serpentina je sve što se iole može nazvati tehničkim terenom. Jedino što spuštanje kao da nema kraja, traje i traje i traje, i od trenutka kad se Buzet pojavi na vidiku još traje i traje, i kad se konačno spustimo u kotlinu staza još traje i traje dok nas konačno ne dovuče do sportske hale sa kontrolnom tačkom u kojoj nas čekaju drop bagovi, topli obrok, kreveti za odmor i još jedan vremenski limit koji čistimo sa sat i po rezerve... Ali bitnije, čeka nas Marina - sa domaćim ručkom i svežim voćem i povrćem koje neverovatno prija posle 25 sati preživljavanja na čipsu, kikirikiju, kafi i koka koli...

Prvih sto kilometara očišćeno. Ko stigne u Buzet, taj je završio trku. Ostaje lakših šezdeset osam kilometara i dvadesetak sati na raspolaganju. Opušteno, mislili smo.

Vrh Žbevnica (1014 m.n.v.). Subota, oko 15:45

Slum. Subota, oko 16:55

Ulazak u Buzet. Subota, oko 18:00

Gozba. Subota, oko 18:45

Na papiru, deonica od Buzeta do jezera Butoniga deluje lakše od bilo koje pre nje. Čisto subjektivno, ovo je možda i najnaporniji deo trke.

Staza sama po sebi nije zahtevna, ali prvo nikako da se odluči da li hoće da ide uzbrdo ili nizbrdo, a onda nikako da se završi. Sve vreme nešto nije u redu, kao da se trek i staza ne slažu, taman kad pomislimo da smo ispenjali skoro svu visinsku razliku markacija nas vuče duboko u neku jarugu pa se onda opet dugo, dugo penjemo. Približavamo se i planiranoj kilometraži između dve kontrolne tačke, ali kraj deonice se ni ne nazire.

Na jednom od spuštanja staza seče korito reke i gazimo kroz vodu. Jednom, pa drugi put, pa treći put. Svaki put je sve teže pronaći dobar gaz i mesto za doskok sa druge strane. Pa četvrti, pa peti put. Prestajemo i da brojimo. Više nije ni zanimljivo. Jedva čekamo da se završi.

Kraj etape je par kilometara asfalta, umesto šesnaest i po merimo skoro dvadeset kilometara. Pričamo i sa kolegama na stazi, i oni se slažu da je deonica mnogo duža nego što piše. Na sve to, okrepna stanica je smeštena na skroz drugoj strani petsto metara duge brane... Nikad stići...

Nema vremena za odmaranje, samo za parče hladne pice i kafu s nogu. Na papiru, sto sedamnaest kilometara od starta. U realnosti, sto dvadeset. Kako kod okreneš, bar pedeset do cilja.

Nastavljamo praktično bez pauze. Noću je skoro svaka staza dosadna, ali one koje su monotone i po danu noću naprosto ubijaju volju za životom, a kamoli pešačenjem... Skoro dva kilometra po ravnom, uz kanalisani tok rečice Butonige. Dugačak uspon na brdo Zamask, malo šumskom stazom a više asfaltom, zatim još duže spuštanje podno zidina Motovuna i onda kratak ali jak uspon kaldrmisanim uličicama slikovitog srednjovekovnog utvrđenja koje ne mogu da poprave tup utisak noći. (Za celu noć napravio sam samo jednu fotku, u gradiću Vrh između Buzeta i Butonige, i to sam od sasvim simpatičnog mesta uhvatio potpuno bezvezan kadar, čisto reda radi.) Onda opet spuštanje i još nekoliko kilometara asfalta do gradića Livade i poslednje vremenske kapije koju ponovo overavamo sa sat vremena rezerve.

Ulazak u Livade upamtiću po karpenterovskoj scenografiji puta pravog kao strela koji se gubi u magli kroz koju prosijavaju samo ulična svetla, presečenog magistralom kojom i u četiri ujutro jure automobili, samo se pojavljujući i nestajući iz magle bez upozorenja, sve to uz divlji huk reke Mirne kojoj bi valjda svako drugo ime bolje pristajalo...

Sto trideset dva ili sto trideset šest kilometara od starta, trideset šest ili trideset dva do cilja, sve je manje bitno. 

Vrh. Subota, oko 22:30

Motovun. Nedelja, oko 03:20
(Foto: Zoran Udovčić)

U Livadama me ponovo malo savladava umor, i ležem na golu drvenu klupu u hladnom šatoru koji dve butanske grejalice greju samo u ideji. Noć je opet bila topla, ali sat i po pre jutra temperatura je pala na jedva par stepeni iznad nule. Zakopčavam polar preko startnog broja, i momak koji me budi da se premestim u pravi krevet u lokalnoj ambulanti odmah iza kontrolne tačke ne može da zna odakle sam i obraća mi se na engleskom, odgovaram i razgovaramo tako nekoliko minuta dok mozak ne počne da se pita zašto dođavola ne pričamo na srpskom/hrvatskom, ali govorni aparat ne odustaje...

U ambulanti je jedva malo toplije nego pod šatorom. U zamračenoj zadnjoj prostoriji već hrče nekoliko odustalih takmičara, u prednjoj sedi par dežurnih medicinara. Pitaju me da li sam i ja odustao, kažem da bih samo da odremam par minuta. Smeštam se na ležaj i podešavam alarm, ali kažu da će me oni buditi za petnaest minuta, to je optimalno vreme za odmor. Ne želim da se pokrivam da se ne bih previše opuštao, samo se izuvam i odmah tonem u dubok san iz kog se budim omamljen i dezorijentisan. "Još spavaj", kaže sestra, "tek je prošlo deset minuta", a meni je spavanja dovoljno ali telo ne reaguje na komande. Za samo deset minuta potpuno sam se ukočio od hladnoće, i treba mi još celih pet da se uspravim na krevetu i obujem patike.

Vraćam se u šator kontrolne tačke i nalazim Zokija zakopčanog preko glave i skočanjenog uz grejalicu. I ja oblačim sve što imam na sebe (obojica smo vrlo mudro odbacili nogavice kao nepotreban deo opreme u Buzetu), i teturamo se dalje asfaltiranom ulicom dok nam uzbrdica polako vraća cirkulaciju u udrvljene noge. Na pola puta uzbrdo Zoki opet traži pauzu za pet minuta spavanja, a ja opet čučim i gledam kroz još uvek golo granje kako noć popušta, čini se čitavu večnost...

Deonica od Livada do Grožnjana svakako je najraznovrsnija na svih 100 milja Istre. Na petnaest kilometara (ili opet skoro dvadeset, zavisi ko i kako meri) smenjuju se srednjovekovni gradovi, vodopadi, ostaci infrastrukture austrougarske pruge Poreč-Trst poznatije kao Parenzana, kamena crkva Svetog Juraja na vrhu brda... Ali opet najjači utisak ostavlja opet nešto veća dužina deonice nego što kaže karta, i sveopšti cirkus u simpatičnom Grožnjanu pred start trke na 21 kilometar koji se upravo spremao.

Dok je trka trajala, imao sam utisak da ova deonica nema kraj. Ovo je bio i jedini deo staze na kom smo se na kratko razdvojili - Zoki je požurio napred da pokuša da stigne na kontrolnu tačku malo ranije i tamo još malo odspava. Od trenutka kad sam ostao sam na stazi vreme se rasteglo, kilometri kao da su se množili sa svakim korakom. Kako smo mu se približavali, Grožnjan je bio sve dalji. Činilo se da se ništa ne dešava satima, danima i iz očaja odlučio da ubrzam što više mogu, opet su prolazili dani i nedelje, i pred ulazak u Grožnjan sustižem Zokija. Tek posle trke, sa fotografija, shvatio sam da smo bili razdvojeni tek oko sat vremena... Objektivno prelepa, subjektivno vrlo mučna etapa, najviše zbog umora i borbe sa halucinacijama... Ali pred Grožnjan se nekako sve razbistrilo i došlo na svoje mesto.

Ni ovde nismo pravili pauzu, samo smo dolili vodu i brzo produžili dalje. Do cilja nam je ostala taman cela dužina najkraće istarske staze - polumaratonskih 21 kilometar - i oko šest sati da to pređemo. A da li smo do tada prešli sto četrdeset sedam ili sto pedeset sedam više se ni mi nismo pitali...

Pogled na Motovun. Nedelja, oko 06:10

Oprtalj. Nedelja, oko 06:40

Vijadukt - ostatak pruge Parenzana. Nedelja, oko 07:45

Tunel - ostatak pruge Parenzana. Nedelja, oko 07:50

Završje. Nedelja, oko 08:00

Sveti Juraj. Nedelja, oko 08:30

Grožnjan. Nedelja, oko 09:10

Za razliku od zanimljive deonice od Livada do Grožnjana, poslednjih dvadeset jedan kilometar staze ubedljivo je najdosadniji deo 100 milja Istre - kombinacija makadama i kolskih puteva bez osetne visinske razlike, između njiva, pored puteva, kroz gradilišta i poneko smetlište... Da se trka završava u Grožnjanu stazi bi se teško mogla naći zamerka, ali onda to ne bi bilo sto milja.. Pa opet, sama završnica prošla nam je subjektivno mnogo brže nego prethodna etapa.

Jedini makar iole dopadljiv deo - parče "single track" staze kroz šumicu pred ulazak u gradić Buje u kom se nalazi i poslednja okrepna stanica pre cilja - nismo bili u situaciji da doživimo kao lep jer smo sve vreme morali da se sklanjamo s puta desetinama ornih trkača na 21 kilometar kojima je to bila tek polovina staze...

Čak nam i jako lep stari grad Buje ostaje u negativnom sećanju, jer zbog gužve trkača na maloj stazi promašujemo kontrolnu tačku i to shvatamo tek na izlasku iz naselja, pa moramo da se vraćamo nazad samo da bismo tamo saznali da je sistem ipak registrovao naš prolazak ali je nepouzdana aplikacija očekivala naš prolazak nešto kasnije, i tako nepotrebno prelazimo još nekoliko kilometara i gubimo dragoceno vreme...

Buje. Nedelja, oko 10:55

Ulazak u Umag. Nedelja, oko 13:50

Ali Umag nas je čekao!

Skoro pa punih 48 sati otkako smo autobusima krenuli iz Umaga do starta trke u Labinu, najzapadniji hrvatski grad još uvek je sav u znaku 100 milja Istre. Ulice su okićene zastavicama i banerima, sa glavnog trga trešti muzika, dok se dovlačimo sve bliže cilju iz kafića uz stazu se prolamaju ovacije. Na cilju do poslednje sekunde trke traje žurka, najavljuju naš prolazak kroz kapiju preko razglasa, sa svih strana dotrčavaju ljudi koje vidimo prvi put u životu da nam pruže ruku i čestitaju...

Na ovakvim stazama pobednik je svako ko završi trku u bilo kom vremenu, ali u ovakvoj atmosferi čovek se zaista i oseća kao pobednik!

Zaboravljamo da smo ispešačili desetak kilometara više nego što je najavljeno, zaboravljamo sve bolove, sve nelagodnosti i napore sa staze. Ostaje samo osećanje ispunjenosti i najava umora koji će nas savladati tek onda kad mu to budemo dozvolili...

Umag. Cilj. Nedelja, 14:22

Iako se staza 100 milja Istre završava na glavnom trgu u Umagu, to ipak nije i kraj cele manifestacije. 

Ostajemo na cilju i narednih sat vremena, do isteka limita, i pozdravljamo takmičare koji stižu posle nas jednako euforično kako su i nas dočekali oni koji su finiširali ranije. Posebno se radujemo ekipici Ultra trkača, s kojima smo se na skoro celoj stazi sustizali i mimoilazili.

Nakon isteka svih limita muzika se gasi, bina se rasklapa, Umag se vraća u standardno stanje primorske pospanosti, a takmičari se sele u obližnji hotel na više nego zasluženi topli ručak. Znojavi i prašnjavi šepesamo kroz uglancani hol do sale pune jednako kljakavih ali nasmejanih lica. Na švedskom stolu fali samo ptičjeg mleka i pečenih engeča. Pretrpavamo tanjire salatama, grilovanim povrćem, ribom...

Šetnja od hotela do kola pretvara se u neplanirano potapanje stopala u prijatno prohladno more, koje krepi i telo i duh. Rado bih se smočio ceo, ali plaža je šljunkovita a voda plitka i ne hoda mi se po kamenju do dubine... Par ispucalih žuljeva ne osećaju ni slanu vodu ni gladne ribice. Comfortably numb.

Pod tušem me konačno sve stiže. Počinjem nekontrolisano da drhtim, uspeva da me smiri tek vruća voda kakvu inače slabo trpim. Ali posle tuširanja sam kao nov, i čini mi se da bih mogao da pešačim bar još jedan čitav dan. Ipak, "samo malo da dremnemo pa ćemo do grada" pretvara se u pet sati mrtvog sna i buđenje oko ponoći, kad više nema smisla ići bilo kuda... Kolena me bole toliko da mislim da danima neću moći da hodam, ali čujem Zokija kako ronda po dnevnoj sobi pa i ja smognem snagu da ustanem, i onda još skoro do zore pijuckamo hladno pivo i sumiramo džumbus od utisaka...

Začudo, jutro donosi neočekivanu svežinu, i tek malo bolnih stopala još jednom šetamo po starom centru Umaga u potrazi za suvenirima. Ponedeljak ne ostavlja ni nagoveštaj jučerašnjeg spektakla, samo poneki zaostali prolaznik u prepoznatljivoj plavoj majici, ispijen, opaljen suncem i pomalo šantav, u prolazu klimne glavom bez reči.

Onda sam vozio još sedam sati do kuće, a utorak je već bio dan kao i svaki drugi...

_____________________

Opšti utisak koji ostavlja trka 100 milja Istre jeste da se radi o jednoj u svakom smislu ozbiljnoj manifestacji, sa stazama ozbiljnih dužina i ozbiljnog visinskog profila, namenjenim ozbiljnim učesnicima i, što je najbitnije, u ozbiljnoj organizaciji.

Možda se samoj stazi tokom trke može štošta zameriti - malo veća kilometraža od najavljene, malo jednolična okrepa, malo monotone pojedine deonice - ali sve u svemu konačna slika je izuzetno pozitivna, i nije teško shvatiti zašto je ova trka toliko popularna i zašto joj se neki trkači vraćaju iz godine u godinu. Najvažnije je da je ono esencijalno za jednu uspešnu trku - odlično markirane, obeležene i uređene staze i upućeni i raspoloženi volonteri - funkcionisalo skoro besprekorno.

Ako se nešto ipak mora zameriti organizatorima, to bi bila malo haotična atmosfera pred start i na samom startu, gde je takmičarima praktično ostavljeno da sami zaključe gde treba da odu da bi se ukrcali na autobus do startnog mesta, gde i kako da stanu i šta mogu a šta ne mogu da rade u tih nekoliko minuta pred odbrojavanje... Ali ništa od toga ne umanjuje opšti utisak koji je i pored svega više nego pozitivan.

Međutim, najjače impresije ostavlja ono što 100 milja Istre izdvaja od drugih trka ovog tipa, a to je nesvakidašnja kombinacija prirodnih lepota i istorijskih znamenitosti koja čini Istru bez preterivanja jednim od najslikovitijih turističkih regiona Jadrana, pa i šire, i zbog koje ona zavređuje pažnju i mimo trkačkih povoda.

Atraktivne kamenite plaže istočne obale, bajkoviti srednjovekovni gradovi, duboke šume, brutalni vidikovci, moćni visovi Učke, ali i antička arhitektura juga poluostrva kuda staza ne prolazi, otvaraju pozivnicu za povratak u Istru.

Ali, verovatno ne i najdužu stazu 100 milja Istre, bar ne u skorije vreme. Jer, koliko god to iskustvo bilo nesvakidašnje i ispunjavajuće, to je jedna od onih staza koje se završavaju jednom u životu, i sve više od toga bilo bi čisto preterivanje...

Mada, to smo rekli i za neke druge, slične staze, kojima smo se posle vraćali, i to ne jednom...