Dec 31, 2019

Prvi sneg i izgubljeni svetovi zapadne Fruške gore


I taman kad smo pomislili da će ova Nova godina biti jedna od onih suvih, sivih i sumornih, sneg je iznenadio putare i za tren oka stvorio idilični ambijent kao naručen da u njemu uživaju deca i svi koji se tako osećaju. Poslednji vikend u godini valjalo je iskoristiti do maksimuma, a Fruška gora se sama preporučila. Veliko finale jedne sjajne godine teško da je moglo biti lepše.

Lagana subotnja tura bila je zapravo kraća varijacija na prošlonedeljnu temu, ili malo produžena verzija zelene "Slavicine" staze oko Popovice. Idealno za kratko decembarsko popodne. Od Popovice do Starih Ledinaca spustili smo se istim putem kao i prošlog vikenda, preko Dunavskog vidikovca, a prosto je neverovatno koliko malo snega i potpuno drugačija ekipa mogu da naprave razliku pa da se ista staza u razmaku od nedelju dana doživi na dva potpuno drugačija načina.


Popovičko jezero


Dunavski vidikovac
Manastir Savinac



U Ledincima smo ponovo obišli razrušeno crkvište manastira Savinac, a potom se do Popovičkog jezera vratili starom maratonskom stazom koja budi davna sećanja, kroz još neugažen škripavi sneg... Klizanje niz strme padine bilo je gratis. Usledio je nastavak zelenom stazom i izlazak na vidikovac Orlovo bojište, ovog puta sa gornje strane, pa neizbežno fotkanje i (pre)brzo zatvaranje kruga do Popovice... Uživanje u prvom snegu bilo je možda prekratko, ali smo se kući vratili punih srca i rumenih obraza. Kako može biti bolje od toga?







Orlovo bojište
Subotnja ekipa

Nedelja je osvanula pod belim pokrivačem i na gradskim ulicama. Obećavalo je zimsku idilu na planini, pa smo odabrali neke od onih staza kojima se zaista ređe ide. Zona konfora većine fruškogorskih planinara ograničena je maratonskim ili eventualno transverzalnim stazama, a skoro sve zapadnije od Letenke za mnoge je potpuno nepoznata i neistražena divljina. Mi smo se baš nameračili na te izgubljene svetove nemarkiranih i mnogima neatraktivnih staza, po šumama i gorama, njivama i vinogradima...

Nedeljna ekipa
Neki od "energetskih izvora" iznad Ležimira




Ostavljamo kola na grebenskoj raskrsnici iznad Ležimira i počinjemo spuštanje niz severne padine Fruške gore, ka Svilošu. Ovaj kraj poznat je po navodnim energetskim izvorima, od kojih su najpoznatiji takozvani Sofijini krugovi, a poslednjih godina ih je u krugu od par stotina metara u šumi označeno toliko da ih je teško i prebrojati. Neki tvrde da ovde postoji nekakvo magnetno zračenje koje utiče na zdravlje ljudi, drugi kažu da je sve to najobičnija besmislica i prevara, a neki su opet skloni da veruju da sama duboka šuma i vreme provedeno u njoj u miru i tišini utiče blagotvorno na naše mentalno i fizičko stanje. Kom ćemo se gledištu prikloniti, na nama je.


Sviloš



Selo Sviloš stoji u dva reda, izdaleka na Rumu izgleda, tako bar kaže bećarac. Izbliza se ne razlikuje mnogo od većine fruškogorskih sela, sa baroknom crkvom i partizanskim spomenikom. Daleko je od turističke metropole, ali to opet nije razlog da na nekim popularnim turističko-planinarskim kartama ne bude čak ni ucrtan... Ušuškan između dva grebena u vinogradima, Sviloš za to i ne haje; ovih stotinak kuća živi svojim životom, u nekom svom vremenu koje je odavno stalo...









Dva brda dalje vijugavim lenijama kroz naizgled beskrajan atar, smestio se Lug. Gledajući karte i slušajući planinarske priče, reklo bi se seoce na kraj sveta, ali široke asfaltirane ulice i živopisne fasade kažu nešto sasvim drugačije. Ako Sviloš živi u svom vremenu, Lug kao da živi u sopstvenom univerzumu koji nema mnogo dodirnih tačaka sa razlokanim sremskim šorovima. Iako je jedno od najmlađih naselja na Fruškoj gori (osnovali su ga 1902. godine bački Slovaci), to je jedno za fruškogorska merila veliko, ali pre svega vrlo lepo i sređeno selo, na koje građani sela Luga itekako mogu biti ponosni.







E sad, od Luga uzbrdo na greben, pa izbiti negde oko Rohalj baza, teorijski deluje prosto k'o pasulj. U praksi, ovaj potez isprepletan je kolskim i šumskim putevima koji svi kao da vode kuda treba, pa zavrću nekuda gde ne treba, pa treba opet tražiti i loviti pravu stazu dok nas ona na kojoj smo ne odvuče predaleko... Ali ni to predaleko ne bi sigurno bilo problem, jer je u celom tom zaboravljenom svetu duboke i guste šume podno Rohalj baza sigurno lako izgubiti se, ali definitivno još lakše pronaći se...







Već pred sumrak izlazimo na fruškogorski greben iznad Divoša, osveženi prizorom zaleđenih betonskih lubenica... Kratko se zadržavamo kod kompleksa Rohalj baze; planovi za nove ture u ovim krajevima, u neko sunčanije i zelenije vreme, već se prave... Još četiri kilometra uz grebenski put do ležimirske raskrsnice, do ukupne cifre od 32, i četrdesetak za ceo vikend. Za zimske uslove sasvim solidna kilometraža. Sreća, sreća, radost.






Na Fruškoj gori postoje mnoge staze kojima se ređe ide, ali nigde kao na njenom zaboravljenom divljem zapadu. Međutim, to što se ovim stazama ne ide toliko često, ne znači da nisu vredne otkrivanja i uživanja. Naprotiv. Ceo ovaj komad jedine sremske planine naprosto vapi za istraživanjem i zove nas da se izgubimo u njenim bespućima. A to je poziv koji se ne odbija.







Ova godina završena je na najlepši mogući način, a sledeća, iako je već praktično iza ćoška, deluje kao daleka budućnost. Samo zato što ne možemo da dočekamo novi susret sa šumama Fruške gore...




I to bi za ovu godinu otprilike bilo to. Zahvaljujem se svima koji su i ove godine pratili ova lutanja i piskaranja, starim i novim, bivšim i budućim čitaocima. Blog perpetuuM Mobile želi vam srećne praznike i pokretne dvadesete godine dvadesetprvog veka. Vidimo se tamo!


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

1 comment: