16/04/2019

Se rappeler de Notre-Dame


"Nema sumnje, Bogorodičina crkva u Parizu još i danas je veličanstvena i divna građevina. Ali ma koliko da se očuvala lepa kroz toliko vekova, morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovome svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi, bez ikakva poštovanja prema Кarlu Velikome, koji mu je položio temelj, i prema Filipu Avgustu, koji ga je dovršio.

Na licu ove stare kraljice naših crkava, pored svake bore naći ćete uvek i kakav ožiljak. Tempus edax, homo edacior, što bih ja rado preveo ovako: vreme je slepo, čovek je glup.

Кad bismo imali vremena da razgledamo s čitaocem jedan po jedan sve tragove rušenja na ovoj starodrevnoj crkvi, videli bismo da joj je vreme najmanje kvara nanelo, a ljudi najviše, naročito umetnici.

---

Velike građevine, kao i velike planine, delo su vekova. Često se umetnost preobražava, a one ce još grade; pendant opera interrupta; i one se mirno nastavljaju shodno preobraženoj umetnosti. Nova umetnost prihvata spomenik kako ga zateče, prirašćuje za nj, asimiliše ga, razvija ga po svojoj mašti i dovršuje ga ako može. To biva mirno, neusiljeno, bez potresa, po zakonu prirodnom i hladnom. Nailazi kalem, sok kruži, vegetacija se obnavlja. Doista, moglo bi se naći gradiva za vrlo debele knjige, a često i za opštu istoriju čovečanstva, u ovim stalnim spajanjima raznih umetnosti na raznim visinama na istom spomeniku. Čovek, umetnik i pojedinac gube se u ovim velikim građevinama kojima se tvorac ne zna; ceo ljudski um tu se ogleda i svodi. Vreme je arhitekt, narod je zidar.

---

Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare."


(Viktor Igo, Bogorodičina crkva u Parizu, 1831; prevod: Dušan Đokić)


Нема коментара:

Постави коментар