28/06/2014

Vidovdanski hram Ivana Meštrovića: neshvatljiva ili neshvaćena simbolika?


Maketa Vidovdanskog hrama, izrađena prema projektima Ivana Meštrovića, prvi put nakon mnogo godina prikazana je javnosti u Belom dvoru u Beogradu, u sklopu Noći muzeja 2014. godine. U toku ove jedne noći maketu je videlo više hiljada ljudi, što ju je učinilo jednim od najposećenijih eksponata ove manifestacije.

Ali, iako je maketa Vidovdanskog hrama impresivna i kao samostalno umetničko delo, ceo projekat ima jednako impresivnu (i često pogrešno shvaćenu) simboličku pozadinu.

Ivan Meštrović (1883-1962) bio je hrvatski i jugoslovenski vajar i arhitekta, a kasnije i državljanin SAD. Osim po izvanrednim umetničkim dometima, zbog čega se smatra jednim od najistaknutijih svetskih vajara XX veka, ostao je upamćen i po prilično nekonvencionalnim političkim i religijskim shvatanjima.



Dok je s jedne strane isticao svoje hrvatsko poreklo, bio je zagovornik ideje jugoslovenstva, zbog čega je nakon raspada Kraljevine Jugoslavije morao da beži iz takozvane NDH u Švajcarsku, ali je nakon ponovnog ujedinjenja južnih Slovena nakon II svetskog rata odbio da se vrati u Jugoslaviju, zbog protivljenja komunizmu.

S druge strane, iako se javno distancirao od religije, bio je blizak prijatelj kontroverznog zagrebačkog kardinala Alojzija Stepinca, ali i jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića, istaknutog masona. Mada po sopstvenim tvrdnjama Meštrović nije i sam bio mason, masonska simbolika je ostala važno obeležje njegove arhitekture, što je vidljivo i na projektu Vidovdanskog hrama.

"Kosovka devojka", 1909.

Neuobičajeno za jednog Hrvata, Meštrović je od mladosti gajio fascinaciju kosovskom tragedijom, i ideju za spomenik junacima palim u Kosovskom boju razvio je u dvadesetim godinama života. Maketu Vidovdanskog hrama prvi put je izložio u Rimu 1912. godine, kada je za istu i nagrađen.

Budući da projekat nije naišao na interesovanje u južnoslovenskim zemljama, Meštrović je maketu godinama izlagao po svetu, kad joj se na kraju izgubio trag, po nekim izvorima tokom Prvog, a po drugim tokom Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, maketa je pronađena tek 1968. godine u Njujorku, nakon čega je dopremljena u Beograd, a nedugo potom, 1971. godine, poklonjena gradu Kruševcu, s obzirom na to da je najveći deo srpske vojske krenuo u Kosovski boj upravo odatle. Međutim, pošto je u komunističko vreme kosovski mit bio vrlo nepopularan, to je suštinski značilo njeno sklanjanje dalje od Beograda...

Osim izleta u Beograd u Noći muzeja, maketa se i danas nalazi u Narodnom muzeju u Kruševcu, ali nije dostupna javnosti.



Zanimljivo je da je Meštrovićev projekat istovremeno promovisao dve naizgled nespojive ideje: s jedne strane srpstvo oličeno u kosovskom mitu, a s druge strane jugoslovenstvo predstavljeno srpsko-hrvatskim bratstvom.

Pri formulaciji naizgled paradoksalne ideje projekta, Meštrović se vodio istorijskom pretpostavkom da su se uz bosansku vojsku i hrvatski ratnici borili na strani Srba na Kosovu. Ova diskutabilna teza danas je u Srbiji odbačena a u Hrvatskoj ima sve više zagovornika (i s jedne i s druge strane iz razloga koji su najmanje istoriografske prirode), mada ne bi automatski morala da bude daleko od istine, s obzirom na karakter bitke kao pre svega sukoba Hrišćanstva i Islama, ali i na činjenicu da srpsko-hrvatske razmirice u to vreme istorija još uvek ne poznaje.

Zato je, između ostalog, Meštrović zamislio hram i kao spomen bratstva dva naroda, što je opet naišlo na hladan prijem javnosti i u Hrvatskoj i u Srbiji, budući da su u to vreme tenzije već počele da poprimaju svoj oblik.

Kao takav, projekat je u tadašnjoj Kraljevini Srbiji obeležen kao pro-jugoslovenski, a nakon II svetskog rata kao pro-srpski, što se tada smatralo reakcionarnim.



Bilo kako bilo, Meštrovićev projekat je od strane tadašnjih vladajućih struktura ocenjen kao megalomanski i preskup (procenjena vrednost radova na izgradnji premašivala je trista miliona američkih dolara, što je i za ovo vreme, kada dolar vredi mnogo manje, basnoslovna suma), i tako je na priču o njegovoj izgradnji stavljena tačka bez pominjanja delikatnog srpsko-hrvatskog pitanja.

Međutim, inicijalna zabrana realizacije nije zaustavila Meštrovića u svom naumu, tako da je do I svestskog rata izradio i mnoštvo skulptura i maketa skulptura koje je trebalo da se nađu u Vidovdanskom hramu, od kojih se neke danas mogu videti u atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, a neke su bile izložene uz maketu u Noći muzeja, kao na primer maketa spomenika Marku Kraljeviću.

"Kraljević Marko na konju", 1910.
"Srđa Zlopogleđa", 1908.
"Glava Miloša Obilića", 1908.

Sam naziv Vidovdanskog hrama zaslužan je za mnoštvo pogrešnih pretpostavki u vezi sa ovom građevinom, budući da "hram" ni u jednom trenutku nije bio zamišljen kao hram (tj. sakralna građevina), već pre kao mauzolej, odnosno spomen-kosturnica kosovskih junaka, zamišljen da se nalazi na Gazimestanu, na samom poprištu Kosovskog boja 1389. godine. S tim u vidu, "hram" nikada i nije bio predviđen za službe bilo koje konfesije, što je mnogima mogao biti trn u oku, mada je, paradoksalno, imao arhitektonske odlike hrišćanskog crkvenog graditeljstva.



Maketa Vidovdanskog hrama, načinjena od drveta, sama po sebi je impresivna: duga je oko dva i po, a široka oko dva metra, sa glavnom kupolom visine oko metar i po i tornjem visine oko dva metra.

Kustoskinje Noći muzeja definisale su razmeru makete kao 1:50, i slikovito naglasile (na zadivljene uzdahe posetilaca) da bi Vidovdanski hram, da je izgrađen, bio dva puta većeg gabarita od Hrama Svetog Save na Vračaru. To zapravo nije istina, jer ako je razmera makete zaista 1:50, onda bi Vidovdanski hram bio vrlo sličnih dimenzija kao Hram Svetog Save: ukupne dužine 125 metara, širine 100 metara, visine kupole 75 metara i visine tornja 100 metara; naspram 91 sa 81 metar u osnovi i 78 metara visine kupole Hrama Svetog Save. Svejedno, i bez nepotrebnog preterivanja, građevina bi zaista bila impresivna.



Vidovdanski hram zamišljen je kao građevina krstoobrazne osnove, sa velikom centralnom kupolom nad osmougaonom glavnom prostorijom i tri manje bočne kupole nad bočnim prostorijama kvadratne osnove. Iz makete se jasno vidi da su ove četiri prostorije fizički odvojene natkrivenom kolonadom; punom dužinom oko glavne prostorije opisan je trem, a svaka od tri manje bočne prostorije ima sopstveni ulaz, od kojih je svaki rešen vrlo diskretno ako se zanemare njihova velika pristupna stepeništa.

Sve prostorije, kao i njima pripadajuće kupole, su slepe, bez prozora ili niša, i bez fasadne dekoracije. Centralnom delu hrama pristupa se kroz podnožje masivnog tornja i atrijum koji crpi inspiraciju iz egipatske, grčke i rimske arhitekture, sa karijatidama i masivnim pilonima ukrašenim sfingama. Toranj je otprilike do polovine svoje visine masivan i slep, a nakon toga se ređa pet spratova sa postepeno manjim karijatidama, sve do vrha.



Iako po formi zaista podseća na sakralnu građevinu, način obrade zadate teme kod Vidovdanskog hrama neviđen je u srpskoj i jugoslovenskoj arhitekturi, i kao takav do danas je neshvaćen od strane mnogih, pa čak proglašavan i neshvatljivim. Ovakva kombinacija antičkih uticaja, masivnih i čistih geometrijskih oblika karakterističnih za ranu fazu internacionalnog stila, pseudohrišćanskih i pseudorenesansnih formi, ali i reminiscencija na dela danas pomalo zaboravljenog velikana Etjena-Luja Bulea, retko je viđena i u svetu.

Ogromni slepi prostori i neobične stepenaste kupole bili su nešto strano za jugoslovensku javnost i unapred su bili predoređeni na osudu, uprkos nagradama koje je Vidovdanski hram pokupio po svetu, ali i drugim sličnim Meštrovićevim projektima (pre svega nagrađenom projektu za Srpski paviljon na Svetskoj izložbi u Rimu, 1911. godine, sa istom formom kupola, ali i spomeniku Neznanom junaku na Avali i Njegoševom mauzoleju na Lovćenu, koji su svi ipak bili znatno manjih dimenzija od Vidovdanskog hrama).



Tadašnji, ali i pojedini sadašnji kritičari Meštrovićevog dela ističu i paganske uticaje "neprimerene jednom srpskom hramu", zaboravljajući pritom paganski koren samog Vidovdana kao najvećeg srpskog duhovnog praznika.


Ipak, ako se zanemari odrednica "hram" iz naziva građevine i umesto toga fokusira na njenu pravu namenu (spomen-kosturnica), jezik njene arhitekture postaje mnogo jasniji. Nedostatak dekoracije na glavnim fasadama nema nikakvo mistično značenje, već je ta svedenost jednostavno primerena nameni. Izostanak prozorskih otvora takođe direktno proizilazi iz namene, kao i nenaglašeni ulazi sa jakim stepeništima koja podsećaju na formu egipatskih mastaba, što ponovo ukazuje na sadržaj objekta.



Pristupni atrijum sa kolonadama stubova sa spoljne i karijatida sa unutrašnje strane služi da pojača svečani osećaj pristupanja jednom ovakvom objektu, kao što je to osnovna svrha i monumentalnog stepeništa na prilazu Meštrovićevom spomeniku Neznanom junaku, ma koliko masonskih obeležja imao sam spomenik.

Kada se pominju masonska obeležja, nemoguće je ne obratiti pažnju na sfinge na monumentalnom ulazu, koje su ovde upotrebljene vrlo promišljeno, u svom izvornom simboličkom značenju čuvara ulaza, ali i sa nesumnjivim masonskim podtekstom.

Visoki toranj sa karijatidama po svemu sudeći simboliše uzdizanje heroja u nebesa, a postepenim smanjivanjem figura ka vrhu postiže se efekat produbljivanja perspektive i vizuelni utisak veće visine tornja kod onoga ko gleda odole. Međutim, iako sve ovo u suštini nije teško protumačiti, pred Vidovdanskim hramom se već više od veka zatvaraju oči, a tumači ga ko kako želi i kome kako odgovara.



To što je cela ideja o jednom ovakvom objektu ostala samo na nivou makete, za Vidovdanski hram verovatno je i najbolje.

Kosovo je ionako samo po sebi mesto vrlo osetljivo na dublju simboliku. Jedan od dramatičnijih primera koji potkrepljuje ovu tvrdnju je sudbina spomenika Bratstvu i Jedinstvu Slobodana Maldinija u Klini, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka srušen zbog "mračne i nerazumljive simbolike", mada realno nije bio ništa mračniji i nerazumljiviji od većine spomenika komunističke ere širom SFRJ.

U poslednje vreme među određenim grupacijama sve je popularnije tražiti dokaze nekakve hrvatsko-masonske zavere protiv Srba oličene u Meštroviću, od kojih su najčuveniji da Meštrovićev "Pobednik" na Kalemegdanu zapravo predstavlja Albanca, te da leži tačno na osi simetrije spomenika Neznanom junaku (mada se zapravo nalazi desetak kilometara van te ose, u šta se može uveriti svako ko ume da koristi Google Earth), kao i da spomenik Neznanom junaku stoji na Avali da bi zaklonio pogled "Pobednika" prema Ceru (što je takođe potpuna besmislica, budući da Cer, Avala i Kalemegdan uopšte ne leže u jednoj liniji, što bi trebalo da zna svako ko ima najelementarnije znanje geografije).

S obzirom na puko postojanje ovih teoretičara Meštrovićeve zavere, ko zna kako bi se tek završila priča o spomeniku srpskim (i hrvatskim) junacima na sred Gazimestana...

"Vesnik pobede" ("Pobednik"), 1928.

U svakom slučaju, veličina i značaj Ivana Meštrovića kao vajara i arhitekte svetskog glasa ne mogu se poreći, kao što se ne može poreći da je Vidovdanski hram jedno od najvećih njegovih dela, koje bi, da je izvedeno, sigurno predstavljalo njegov magnum opus. Čak i da nije remek-delo sam po sebi, jedan tematski i simbolički kompleksan projekat poput ovoga definitivno zavređuje pažnju, makar i samo stručne javnosti.

Interesovanje za Vidovdanski hram u Noći muzeja govori dovoljno, a možda je najveća poruka cele ove priče da je krajnje vreme da zakopamo neke prastare dogme i ratne sekire i pustimo da istorija ostane istorija, a umetnost bude umetnost. Dok ne bude prekasno.




Napomena: Iako je tekst napisan nakon Noći muzeja 2014. godine (i prvobitno objavljen na Vidovdan iste godine), većina fotografija nastala je u decembru 2019. godine, u mnogo boljim svetlosnim uslovima, kada je maketa Vidovdanskog hrama izložena u Narodnom muzeju u Beogradu u sklopu retrospektive najznačajnijih dela Ivana Meštrovića. Poslednja fotografija jedina je preostala od originalnih ilustracija teksta, ne zbog kvaliteta ili slikovitosti, već pre kao podsećanje na prvi susret autora sa Meštrovićevim "izgubljenim" delom. Izuzev ova dva izleta u Beograd, maketa Vidovdanskog hrama i dalje se nalazi u depou Narodnog muzeja u Kruševcu, nedostupna posetiocima...



4 коментара:

  1. Predivan, stručan, kompetentan prikaz, divan prilog za obeležavanje 100 godina od početka jedne od niza domaćih nevolja....ponovo se potvrđuje stvarna istina o načinu razmišljanja o v i h Balkanaca, ovde, na ''našem'' delu poluostrva: zašto jednostavno kad može komplikovano, zašto bolje kad može gore, zašto pametno kad može bez-umno. Sva tumačenja Meštrovića i njegovog stvaralaštva, zamene teza, glumatanje znanja i kompetentnosti - sve se ostrvilo prema ovoj divnoj ideji o Vidovdanskom hramu. Bar nam je za utehu da je maketa ''kod kuće''. Samo da još neko otključa kruševački Narodni muzej...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jedan od naših velikih problema je selektivan odnos prema "uvoznim" idejama. S jedne strane smo se večito lomili da na neka važna mesta dovodimo strance kojima realno uopšte nije bilo stalo do toga, a sa druge smo sve one koji su dolazili sa strane i poklanjali nam deo sebe ne tražeći ništa zauzvrat omalovažavali i terali. Tako smo i Meštrovića gledali kao tuđina, i da nije bilo Aleksandra I Karađorđevića pitanje je da li bi danas išta Meštrovićevo postojalo u Srbiji...

      Избриши
  2. Анониман1/2/16 18:27

    Uvaženi Milane Mirković
    Jako dobar članaka.U vezi ideje Vidovdanskog hrama , pored Meštrovića tu je i Dimitrije Mitrinović:http://www.vreme.com/cms/view.php?id=405899
    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=351307
    http://afrodita.rcub.bg.ac.rs/~pajin/dm/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zaista interesantni linkovi, definitivno ću ih bolje proučiti. Hvala na komentaru i veliki pozdrav!

      Избриши