31/03/2014

Filmovi o arhitekturi


Od samih početaka sedme umetnosti, arhitektura zauzima značajno mesto u filmskoj mašineriji, pre svega kao kulisa. Već početkom XX veka pojavljuju se filmovi potpuno neodvojivi od arhitekture (u bilo kom obliku), od kojih možda najbolji primer predstavlja Langov "Metropolis" iz 1927. godine, kopiran i recikliran sve do današnjih dana. Arhitekturom i građevinarstvom kao sredstvom služili se se i komičari poput Bastera Kitona, Harolda Lojda, Stanlija i Olija... Međutim, arhitektura kao nauka i umetnost retko je sama bila predmet igranog filma.

Razlog je vrlo jednostavan: iako rezultati prave arhitekture neretko umeju da budu fascinantni, sam proces projektovanja i/ili realizacije arhitektonskih projekata generalnoj publici najčešće može delovati vrlo dosadno. Arhitektura kao proces jednostavno nije dovoljno dramatična da bi prosečan čovek uživao u posmatranju iste na način na koji se može posmatrati završen objekat. Kada neki filmski vajar razbija svoja dela čekićem, ili slikar cepa i pali svoja platna, to izgleda nemerljivo efektnije nego kada projektant stisne shift+delete ili eventualno zgužva list papira.

I mada je arhitektura sama po sebi retko bila u centru pažnje filmske umetnosti, arhitekta kao junak filma već ne predstavlja toliku retkost. Ipak, sama činjenica da je junak nekog filma arhitekta ne mora nužno da znači da film ima ikakve veze sa arhitekturom. Na primer, Čarls Bronson glumi arhitektu u kultnom filmu "Death Wish", ali taj film govori o osvetničkom pohodu čoveka sa pištoljem; Džon Riter glumi arhitektu u filmu "It", ali taj film govori o demonskom pajacu koji progoni grupu dece; Tom Selek glumi arhitektu u filmu "Three Men and a Baby", ali taj film govori, pa, o tri muškarca i bebi.


Na internetu postoji gomila spiskova filmova svih mogućih žanrova u kojima se pojavljuju arhitekte i građevinci, ali ovde nije cilj da ih nabrajamo samo zbog zanimanja glavnih junaka koje ne mora da ima uticaja na samu radnju. Umesto toga, u ovom tekstu ćemo pokušati da skrenemo pažnju na neke primere filmske umetnosti čiji zaplet je direktno ili bar donekle značajno baziran na arhitekturi, u bilo kom pojavnom obliku.




Ovaj film je po godinama uveliko zreo za penziju, ali se po uticaju koji traje do danas ne može zaobići kad se govori o filmovima o arhitekturi.

Gari Kuper glumi Hauarda Roarka, arhitektu idealistu koji bi radije tucao kamen nego da dozvoli neukom investitoru da meša svoje prste u njegovo delo i koji bi pre minirao nedovršenu zgradu nego da dozvoli izvođaču da unese i najmanju izmenu u njegov dizajn.

Iako se dosta oslanja na stereotipe, ova adaptacija romana Ajn Rand nosi vanvremensku poruku o neshvaćenim usamljenim vizionarima u ušuškanom društvu koje po pravilu koči progres.

Pitanje koje ostaje nakon svih ovih godina je: da li je zaista vredno žrtvovati sopstvenu lagodnost zarad viših ideala koje niko ne želi? Sudeći po Roarku, jeste.



Empire (1964)


Što sam stariji, sve više cenim Endija Vorhola. Po mom mišljenju, njegova genijalnost ogleda se u tome što je stvorio umetnost od potpunih banalnosti na koje niko pre njega nije ni pokušavao da obraća dublju pažnju. Jedno od takvih dela je i ovaj film, fascinantan u svojoj bespredmetnosti, koji je jako malo ljudi videlo u celosti.

U "glavnoj ulozi" nalazi se jedna od najvećih arhitektonskih ikona dvadesetog veka, Empajer Stejt Bilding, u jednom kontinualnom statičnom nemom snimku, podeljenom u tri filmske rolne ukupnog trajanja oko šest sati a zatim usporenom tako da traje punih 485 minuta. Vorhol nikad nije dozvolio skraćene projekcije filma, mada postoji promotivna VHS verzija u trajanju od oko sat vremena.

Iznad možete videti (naravno neautorizovani) isečak slabijeg kvaliteta, koji traje desetak minuta. Pogledajte ga pedeset puta zaredom i dobićete prilično jasnu sliku o tome kako ceo film treba da izgleda.





Klasičan primer disaster movie žanra, popularnog početkom sedamdesetih godina prošlog veka, i definitivno jedna od najjačih glumačkih postava tog doba: Pol Njumen, Stiv MekKvin, Vilijem Holden, Fej Danavej, Ričard Čemberlen, Fred Aster, Robert Von... i O-Džej Simpson.

Ovog puta, katastrofa pogađa (fiktivnu) najvišu zgradu na svetu, u kojoj izbija požar zbog ugrađene opreme lošeg kvaliteta, pa zato glavni arhitekta (Njumen) i šef vatrogasne službe (MekKvin) moraju da udruže snage protiv vatrene stihije.

"The Towering Inferno" je samo jedan u nizu filmova koji se služe građevinom kao okruženjem, ali za arhitekte može biti zanimljiv po tome što prilično realno prikazuje razvoj i sve moguće posledice požara u slabo obezbeđenoj zgradi.

Specijalni efekti se dobro drže i nakon četiri decenije, i ceo film ni u jednom trenutku ne deluje naivno i preterano. Obavezno štivo za protivpožarce.





I mi konja za ovu trku imamo! Film Gorana Markovića danas je pomalo pao u zaborav, što ga ne čini manje vrednim.

Da bi konačno počeo da se bavi strukom, nezaposleni arhitekta primoran je da se poveže sa grupom dubioznih tipova koji ga na kraju potpuno izrađuju (iako ni sam nije nimalo naivan lik).

"Tajvanska kanasta" prikazuje neke stvari koje su skoro svakom domaćem arhitekti itekako poznate: nameštene konkurse, nelegalnu gradnju, građevinsku mafiju, starce koji ne žele da prepuste kormilo struke mlađima... Zastrašujuće je koliko je ovaj film aktuelan i dan danas.





Duboko alegoričan i višeslojan film kontroverznog reditelja Pitera Grinaveja, u kojem sjajni Brajan Denehi glumi američkog arhitektu čiji život se raspada paralelno sa višemesečnim postavljanjem izložbe posvećene polu-mističnom Etjenu-Luju Buleu u Rimu.

U ovom izuzetnom ostvarenju sve je prikazano kroz arhitekturu, sve ima veze sa arhitekturom i arhitektura je simbol za sve, od kreacije do destrukcije, a referencira gotovo sve stilove od graditeljstva antičkog Rima preko renesanse i baroka do fašističke arhitekture dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Kao i većina Grinavejevih dela, ovaj film apsolutno nije za svakoga, ali čak i ako niste ljubitelji filozofskih filmskih egzibicija vredi da ga pogledate makar samo zbog fenomenalne fotografije.





Zvanično poslednji film istočnonemačke kinematografije, koji kroz pesimističnu alegoriju o timu arhitekata koji radi na zlosrećnom projektu modernog multifunkcionalnog centra na periferiji Istočnog Berlina prikazuje unapred izgubljeni generacijski sukob mladih intelektualnih snaga bivšeg DDR-a, usmerenih ka građenju novog društva (bukvalno i figurativno), i zadrtog sistema koji ih polako ali sigurno slama i asimiluje.

Prvenstveno kroz arhitekturu, na metaforičkom ali i vizuelnom planu (sa sablasnim kadrovima turobnih socrealističkih megastruktura), film na mučno slikovit način kritikuje mentalno stanje jedne zazidane nacije, a naročito državnu politiku gušenja progresivnih ideja i sveprisutno stanje poricanja neumitnog kraha na svim nivoima, od porodice do čitavog društva...

Nažalost, "Die Architekten" je postao žrtva vrlo nezgodnog momenta u kom se pojavio: snimanje je počelo nekoliko meseci pre, a premijera je održana uveliko nakon rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke, u vreme kada niko više nije želeo da se podseća teških vremena koja tek što su prošla, makar i samo na filmu. Danas važi za izuzetan raritet, ali i jedan od najboljih filmskih spomenika o jednoj zemlji koja više ne postoji.



Liebestraum (1991)


Mladi arhitekta koji je odmah po rođenju usvojen dolazi u mali grad da upozna svoju biološku majku koja je na samrti, a tamo se zaljubljuje u zgradu koja je predviđena za rušenje i istražujući njen istorijat upliće se u mračnu prošlost grada, ali i sopstvene porodice.

Ambiciozno zamišljen film, koji istini za volju ne uspeva baš elegantno da rasplete sve svoje (možda i previše) zamršene konce, ali ga svejedno vredi pogledati - možda zbog poslednje filmske uloge velike Kim Novak, a možda zbog specifične snolike atmosfere, naglašene jednako maglovitom muzičkom podlogom u kojoj preovladavaju note Franca Lista.



Fearless (1993)


Ovo je jedan od onih filmova koji svakim novim gledanjem bacaju novo svetlo na detalje koji su do tada bili neprimećeni ili su delovali sasvim drugačije. Ipak, to nije i jedan od onih filmova koji nose poruku u skrivenom sloju iza prividno banalne fabule; naprotiv, pitanja koja ova priča postavlja i odgovori koje na njih daje izrečeni su vrlo direktno, ali istovremeno pojačani mnogobrojnim, gotovo neuhvatljivim pozadinskim simbolima.

U majstorskoj režiji Pitera Vira ispunjenoj sjajnom muzikom Morisa Žara, (jedan od mojih ličnih favorita) Džef Bridžis glumi arhitektu čiji se pogledi na život i svet drastično menjaju nakon što preživi tešku avionsku nesreću.

Njegova profesija, pomenuta vrlo suptilno i gotovo uzgredno, ovde je jedan od značajnijih simbola, koji vrlo lako može proći neopaženo. To je dovoljan razlog da se ovaj skriveni biser joie-de-vivre drame nađe na ovoj listi.





Originalan južnokorejski film koji je, nažalost, ostao u senci preslađenog holivudskog rimejka sa Kianu Rivsom i Sandrom Bulok u glavnim ulogama.

U pitanju je ona priča o arhitekti (odnosno, u originalu, mladiću koji je iz nekih svojih principa digao ruke od arhitekture onog dana kad je trebalo da odbrani diplomski rad) i devojci koja s njim komunicira iz drugog vremena kroz poštansko sanduče koje ima neobjašnjivu sposobnost da šalje predmete dve godine napred i nazad. I dok je američka verzija tehnički možda realizovana profesionalnije, izvorni film je superiorniji u svakom drugom smislu, a pre svega po neobičnoj, gotovo meditativnoj atmosferi, za koju su mnogo zaslužni adekvatna muzika (za razliku od američke verzije) i vrlo zanimljiva arhitektura (opet, za razliku...).

Korejski filmovi su uopšte često puni kvalitetne arhitekture koja teži ka zapadnoj, a opet zadržava neku suptilnu azijsku osobenost, što i ovom filmu daje neki autentičan kvalitet. O kontemplativnim slojevima priče moglo bi se poduže raspravljati, a rasplet ostaje tema za razmišljanje dugo nakon gledanja filma. Opet, za razliku od američke verzije koja nekako uspeva da od identične postavke napravi popodnevnu razbibrigu koja iščezava iz misli iste sekunde čim se završi...





Mnogo pre Brajana Krenstona u "Breaking Bad", Kevin Klajn je glumio čoveka koji boluje od raka i nosi bele slip-gaće, mada se doduše nije odavao nikavoj zabranjenoj raboti (eventualno nelegalnoj gradnji).

Topla i nepretenciozna priča o ocu (arhitektonski tehničar - modelar kome je ostalo vrlo malo života) i sinu (buntovni i autodestruktivni tinejdžer) koji, rušeći staru i gradeći novu kuću, uporedo grade svoj narušeni odnos, možda nema neku naročitu filozofsku dubinu, ali nosi nekoliko lepih pouka.

Što se same arhitekture tiče, krajnji rezultat je čak prilično dopadljiv za jednu klasičnu američku kuću sa drvenim skeletom.





Prilično bledo ostvarenje koje ne uspeva da iskoristi potencijalno zanimljivu priču: crna aktivistkinja skuplja potpise za rušenje kompleksa koji je projektovao naslovni arhitekta, jer smatra da je nizak životni standard u kvartu posledica loše arhitekture (što je zapravo varijacija na temu slučaja Pruit-Ajgo).

Iako je glumačka postava koju predvodi Entoni LaPalja sasvim solidna, paralelni zapleti koji variraju od nepotrebno šokantnih do jednostavno nepotrebnih čine da gledanje ovih jedva sat i po filma u komadu predstavlja pravi mali podvig.

Ipak, "The Architect" negde između redova postavlja nekoliko važnih pitanja, između ostalog da li je arhitektura zaista dobra ako ne uzima u obzir sve faktore okruženja i da li na karakter nekog prostora više utiče projektant ili krajnji korisnik. Osim toga, ovo je jedan od retkih filmova koji demistifikuju arhitektu kao stvaraoca i prikazuju ga kao čoveka koji samo radi svoj posao, kao i svako drugi.





Kako ova romantična komedija opisuje sam sebe u prvih nekoliko rečenica, "ovo je priča o dečku koji upoznaje devojku, ali ovo nije ljubavna priča". Dečko (sjajni Džozef Gordon-Levit) je diplomirani arhitekta koji zarađuje za život smišljajući slogane za čestitke, a devojka je njegova vetropirasta koleginica (Zoi Dešanel) koja u životu želi sve osim ozbiljne veze.

Osim što je specifičan po nelinearnoj narativnoj strukturi i anti-ljubavnom tonu, film na zanimljiv način prikazuje kako se "dečko" povlači u sebe, pokazujući da svaki pravi arhitekta živi arhitekturu, nebitno čime se u životu bavi.

Ipak, pre svega je namenjen nesrećno zaljubljenima - možda se nećete osećati bolje, ali bar ćete se nasmejati sopstvenom samosažaljevanju.



Inception (2010) 


Mada su mišljenja o ovom filmu vrlo polarizovana, u pitanju je sigurno jedan od najupečatljivijih holivudskih blokbastera poslednjih godina.

Ovo možda nije film o arhitekturi u pravom smislu reči, ali opet ovde sve puca od arhitekture: bar tri značajna lika su arhitekti, a njihova dela su izuzetna, iako potpuno efemerna - naime, sva "izgradnja" se odvija isključivo u svetu snova. To ova dostignuća samo čini fascinantnijim, jer osim vremenske dimenzije mogu da zanemare i zakone fizike, a time je na posredan način istaknuta i važna uloga mašte u arhitekturi.

Čak i ako niste ljubitelj (često grandomanskih i pseudointelektualnih) psiholoških igrarija Kristofera Nolana, morate barem odati priznanje inovativnim vizuelnim efektima, za koje je film nagrađen Oskarom.



Medianeras (2011) 


Zanimljiv argentinski film koji se služi arhitekturom Buenos Airesa kao metaforom ljudske otuđenosti i životne dezorijentacije.

Glavni likovi su rekluzivni i hipohondrični programer i mlada arhitektica (koja se, naravno, bavi nečim što nema mnogo veze sa strukom), koji žive paralelne živote nedaleko jedno od drugog. Priča prati njihovu svakodnevicu i sa dve tačke gledišta opisuje istu stvar: usamljenost mladog čoveka koji traži svoje mesto u svetu.

Naslov filma kod nas je preveden kao "Zidovi koji nas dele", a u originalu označava slepe bočne zidove karakteristične za stambene blokove Buenos Airesa, u kojima stanari zgrada često samoinicijativno probijaju prozore, što je samo po sebi sjajna alegorija načina na koji funkcioniše savremeno društvo... Zašećeren i predvidljiv kraj ipak ne kvari interesantne pouke ispričane jezikom arhitekture.





Noviji južnokorejski filmovi su gotovo po pravilu vrlo inteligentni (pritom ne mislim nužno intelektualni, već da se trude da ne tretiraju gledaoca kao maloumnika), pa ni "Architecture 101" (naslov engleskog prevoda) nije izuzetak po tom pitanju.

Priča o arhitekti i njegovoj velikoj neostvarenoj ljubavi koja ga unajmljuje da joj uradi projekat kuće petnaest godina nakon što su se poslednji put videli odiše životom, realizmom i smislom i puna je iskrenih, neusiljenih i uverljivih emocija. Prikaz arhitekte i njegovog posla je posebno realističan, bez karikiranja ili pompe koja na filmu često prati ovu profesiju, arhitektura u filmu je zaista odlična (tokom snimanja zapravo je izgrađena kuća, koja je kasnije pretvorena u kafe), ali je ubedljivo najupečatljiviji kraj filma na kojem pobeđuje život, dok svi drugi ostaju kratkih rukava...

S obzirom na popularnost koju je ovaj film doživeo među filmofilima pro-azijske orijentacije, ne bi me čudilo da se nekad uskoro pojavi i holivudski rimejk (sa stereotipnim hepiendom), koji vrlo verovatno ne bih ni pokušavao da gledam...





Minimalno osavremenjenu verziju Ibzenove drame "Graditelj Sulnes" iz 1892. godine režirao je Džonatan Demi, ali je ona zapravo čedo glumačko-autorskog tandema Valas Šon (koji je ovde potpisan kao producent, scenarista i naslovni glumac) i Andre Gregori (zaslužan za adaptaciju originalnog dramskog teksta, takođe producent i tumač jedne od sporednih uloga).

Kroz lik arhitekte na samrtničkoj postelji koji je sa svoje tačke gledišta posvetio ceo život usrećivanju drugih svojim projektima, a sa druge strane svojim bližnjima objektivno doneo samo nesreću svojom ohološću i sebičlukom, ovo kamerno ostvarenje istražuje da li je moguće iskupiti se za greške iz prošlosti ako nismo zaista svesni prave prirode svojih postupaka.

Arhitektura je ovde metafora za sve ono što ljudi grade dok im se stvarno bitne stvari u životu - ruše...





Simpatični italijanski film u formi komedije bavi se zapravo nekim vrlo ozbiljnim pitanjima, pre svega položajem žene u profesiji koja se generalno smatra muškom u patrijarhalno nastrojenom društvu.

Kada nezaposlena arhitektica shvati da je niko ne uzima za ozbiljno samo zato što je žensko, zamoliće svog cimera da glumi arhitektu kako bi progurala projekat do kog joj je stalo; zauzvrat, on nju moli da izigrava njegovu devojku, kako njegov sin ne bi otkrio da mu je otac zapravo gej...

Što se ovo dvoje više upliću u mrežu svojih laži, to će više na videlo isplivati laži u kojima žive svi oko njih, a prava istina je da se većina međuljudskih odnosa u svim sferama bazira na predrasudama, kao i da u nekim profesijama iza mnogih velikih imena stoji gomila malih bezimenih ljudi čiji rad nikad neće biti dovoljno cenjen niti priznat. Zvuči poznato?

Međutim, najznačajnija poruka ovog filma je to što je zasnovan na stvarnom projektu, koji nikad nije realizovan između ostalog jer ga je napravila - žena... Evropska unija, dvadesetprvi vek. Dobrodošli.





Bračni par prilično različitih pogleda na svet unajmljuje arhitektu da im isprojektuje kuću iz snova, samo da bi se posle gomile peripetija ispostavilo da on sve vreme projektuje kuću iz svojih snova...

Ovaj film je reklamiran kao komedija, ali je u realnosti ispao dosta daleko od smešnog. Zamišljen kao parodija arhitekture kao profesije, u početku još i uspeva da izmami pokoji osmeh prenaglašavanjem svih mogućih stereotipa o arhitektama, ali se do kraja pretvara u čemernu predstavu srušenih snova iz koje svi izlaze razočarani...

Da li će se to odnositi i na gledaoce, zavisi od toga koliko ga ozbiljno shvate...





Nemački televizijski film snimljen povodom obeležavanja stogodišnjice čuvene umetničke škole Bauhaus bavi se retko obrađivanom tematikom žena u modernističkoj arhitekturi prve polovine XX veka

Glavna junakinja, koja protivno volji roditelja bira školovanje i karijeru umesto udaje i porodične radnje, fiktivni je lik u čijoj priči se spajaju sudbine nekoliko stvarnih studentkinja Bauhausa (pre svih Alme Zidhof-Bušer), ali se u filmu pojavljuje i više istorijskih ličnosti, uključujući i osnivača ove škole Valtera Gropijusa.

Pored standardnih boljki televizijske produkcije (šablonski scenario, ne naročito uverljivi likovi, jeftina tehnička rešenja), najveći problem ovog filma je što pokušava da pokrije prevelik broj tema odjednom (ravnopravnost polova! emancipacija žena u inženjerstvu! raskidanje sa umetničkim i životnim konvencijama! preotimanje tuđih poslova i zasluga! uspon fašizma u Evropi između dva rata!), ali ih sve tretira dosta površno tako da je krajnji rezultat vrlo predvidljiv i dosadnjikav...



Нема коментара:

Постави коментар